Laguna - Bukmarker - Vedrana Rudan: Oduvek sam bila vučica samotnica - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Vedrana Rudan: Oduvek sam bila vučica samotnica

Pre gotovo dve decenije, na istoj sceni, već je gledala „Uho, grlo, nož“, pa se može reći da ovde ima svoje dve kuće: jednu pozorišnu i drugu izdavačku, Laguninu. I, naravno, armiju čitalaca koja „guta“ sve što napiše.



„Bio je veliki događaj za Beograd kada sam 2003. stigla u Atelje 212. Prvi put, posle rata, desilo se da je neko iz Hrvatske došao, ne kao neprijatelj, već kao čovek dobre volje.

Predstava ʼUho, grlo, nožʼ sa Sekom Sablić, blago rečeno, bila je fantastična. Postavila ju je Tanja Mandić Rigonat, koja je verovatno najbolja srpska rediteljka i sve se lepo poklopilo. Sad sam opuštenija. Tanja je ʼDabogda te majka rodilaʼ već režirala u Rijeci i dobila mnogo nagrada. Ovog puta, posebno sam fascinirana glumicama. Ceca Bojković je za mene, otkad znam za sebe, ikona jugoslovenskog pozorišta i televizije. Nisam verovala da ću je u životu sresti. I sad ta Ceca igra u mojoj predstavi. To meni više znači nego sve na svetu! Veoma sam počastvovana.“

Vaše su sve knjige autobiografske?

Više-manje, da. Ali ova koju trenutno pišem (radni naslov „Poklon“) prva je koja nema veze sa mnom. Mislim da je to veliki korak, jer ja sam sobom opsednuta. Glavna junakinja je sasvim drugačija žena, iz drugog miljea. Govorim o bogatim ljudima koji su bili bogati i u Jugoslaviji, a i danas. Na neki način pričam krimi-priču.

I to je priča o odnosu majke i ćerke. Kažete da roditelji svoju ulogu shvataju preozbiljno?

Mislim da su moderne žene, recimo u Japanu, mnogo pametnije. Da bi izbegle stres, sve češće odlučuju da ne rađaju. To je jedini način da ostaneš slobodan. Ima roditelja koji su slepi, ništa ne vide, i sve što im se s decom dešava pretvaraju u neku idiličnu sliku.

Da li je u vreme Jugoslavije i socijalizma ovaj odnos bio „zdraviji“?

Nije bio zdraviji, ali je bio opušteniji. Danas je dete projekt. Sva moraju proći sa 5,0 i onda i prolaze, što nema nikakve veze sa mozgom. Roditelji očekuju od profesora da detetu daju pet, profesori to čine jer se boje da im ovaj neće, u najmanju ruku, razbiti glavu. Onda ta „pametna deca“, tako na silu i preko veze, idu u srednju školu, pa na fakultet. I dobijamo visoko obrazovane budale! U Jugoslaviji toga nije bilo. Od tridesetoro u razredu, bila su dva odlikaša. Mi nismo bili sluge deci. Nismo pogađali njihove želje, nismo sebi derali kožu da bi njima krojili kapute... Deca su danas, apsolutno, precenjena vrsta i vrednost.

Vi i Igor Mandić među retkim ste intelektualcima u Hrvatskoj koji imaju izrazitu kritičnost i odvažnost da stvari nazovu pravim imenom?

Nemam nikakvu nameru, samo kažem ono što mislim. Hrvatska jeste zemlja strave i užasa, zemlja kriminala, korupcije, zlih vođa i glupog naroda koji „puši“ sve to, zemlja koju je zgrabila katolička crkva... To su činjenice koje vidi svako ko ima koeficijent 99. Ja samo, to što vidim, i napišem. Ništa mi od toga ne zavisi.

Ali ste otkazima plaćali cenu?

Bio je to moj izbor. Ne plaćanje, već oslobađanje. Svaki otkaz sam iznudila, za njega sam se izborila. Moji otkazi nisu porazi, već pobede. Nikad u životu nisam bila žrtva. I time se jako ponosim. Bila sam i ostala osoba koja – bira. To je moja snaga.

Jeste li do nje došli iskustvom, ili vam je urođena?

Urođena, u mom slučaju. Nisam ja „radila“ na sebi. Imala sam oca koji je bio inkarnacija zla i zlostavljač. Međutim, on je bio jedini slobodan čovek koga sam u životu srela. Bio je vrtlar, posao gde šefa nema. Bio je ribar, išao kod privatnika na brod, radio krvavo za kruh i za to bio plaćen. Ali, ni tu nije imao šefa. Onda je obrađivao tuđu zemlju, i u ono vreme, stekao pravo da dobije trosoban stan u Opatiji. Odbio ga je.

Da li ste taj osećaj slobode, uprkos svemu, baš od njega nasledili?

Apsolutno. Ja sam toliko stroga u ocenjivanju ljudi. Imam 72 godine i jednu prijateljicu. Nikad nisam imala dve. Ne osećam nikakvu potrebu da idem u bilo kakvo društvo, da mi neko dođe, da odem na televiziju i budem pametna, osim ako ću to što sam negde bila i nešto rekla – naplatiti. Mene slava ne zanima, ukoliko iza nje ne stoje pare. Pritom, jako sam isključiva prema ljudima. Oduvek sam bila vučica samotnica. Volim samo dve osobe na kugli zemaljskoj.

Čime su baš one to zaslužile?

Dobrotom. U njima nema zla, nose srce na dlanu. Od njih nisam doživela ništa loše.

Jesam kritike, ali bez zlobe. Mislim da je to moja velika pobeda. Ogromna većina ljudi ne može u svom životu naći niti jednu takvu osobu. Možete se zavaravati, lagati, glumiti, ali da imaš nekog za koga bi život dao bez zadrške nema puno.

Jeste li ovo „osvestili“ tek u zrelom dobu?

Ako hoćete precizno, osvestila sam pre tri meseca. Tada sam napravila ličnu životnu inventuru, podstaknuta nečim o čemu ne želim da govorim. Onda sam podvukla crtu: neke stvari odrezala, nešto konačno videla u pravom svetlu. Sad sam oslobođena svih zabluda i nada da će biti bolje ako ja budem „bolja“. Spoznala sam ko su ljudi oko mene. Inače, u ono dvoje koje volim ne spada moja najbolja prijateljica. Ona je posebna kategorija. Sve drugo su gosti i prolaznici.

Kako objašnjavate velike simpatije, gotovo obožavanje, ovdašnje čitalačke publike prema vama?

Ne bih ja to nazvala obožavanjem. Imaju oni neke svoje uslove. Kad ja skrenem sa putanje koja je njima sveta, preko noći padam. Nisam nikad doživljavala odnos između sebe i publike kao odnos pisca i obožavalaca. Oni postoje, čitaju moje knjige. To mi je dovoljno.

Ali, vidim kako je lako da od „carice“ postanem glupača, kad učinim nešto što im je nepodnošljivo. Na primer, ja sam se vakcinisala. Za dobar deo Srba i Hrvata bio je to zločin što se neko, tako istaknut, dao „navući“ na propagandu. Doživela sam svakakve uvrede, ali me nijedna nije ni pogodila, ni začudila. Lepo je rekla jedna naša bivša političarka: „Nemam pojma šta jedem kad jedem ćevape. Nemam pojma šta jedem u bureku, kroasanu. Ja idem doktoru, jer ništa o lekovima ne znam. I kako onda da znam da li vakcina ubija?“ Zato sam ja presretna što ću danas dobiti treću vakcinu. Možda svi zarađuju na njima, ali smrt postoji...

Vaš blog „Kako umreti bez stresa“ imao je čak dvadeset miliona pregleda?

Ovo je svetska top-tema, ali niko o njoj ne govori. Medicina je veoma napredovala. Ljude duže drži u životu, a u sve većim patnjama. To je industrija: umireš na rate da na tebi zarađuju. Intenzivno o tome razmišljam. Ako stignem, imam dovoljno novca da odem u Švajcarsku i platim eutanaziju. Zato i jeste pravo pitanje kako umreti bez stresa. Kako živeti, to znamo – nemoguće je.

Starost je najlepši deo života, kad više ništa ne moraš. Naravno, preduslov je da imaš love. Sve je u lovi. Neko kaže „i bogati plaču“, a jedan klinac dodaje: „Lakše je plakati na jahti nego ispod mosta“. Ako imaš dovoljno love, ispunjavaš svoje radosti. I, bez obaveze i pritiska, radiš šta ti je volja.

Razgovarala: Vukica Strugar
Izvor: Novosti.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
10 činjenica koje možda niste znali o džejn ostin laguna knjige 10 činjenica koje možda niste znali o Džejn Ostin
23.12.2024.
Istoričarima je bilo potrebno mnogo truda i vremena da povežu sve činjenice iz mirnog života slavne književnice. Džejn Ostin je jedna od najznačajnijih književnih ličnosti svih vremena. Njene knjige o...
više
prikaz knjige devetsto treća potresni prikaz istine laguna knjige Prikaz knjige „Devetsto treća“: Potresni prikaz istine
23.12.2024.
Zahvaljući knjizi „Devetsto treća“ Dragiše Vasića, najupečatljivijem opisu i osvrtu na Majski prevrat, možemo da čujemo, osetimo i razumemo događaje iz srpske istorije sa samog početka 20. veka, tako ...
više
prikaz romana pali ljubavnici l dž šen tanka granica između ljubavi i mržnje laguna knjige Prikaz romana „Pali ljubavnici“ L. Dž. Šen: Tanka granica između ljubavi i mržnje
23.12.2024.
Arsen Korbin je uvek bio čovek sa planom, lukav i manipulativan, međutim, čak ni on nije mogao da predvidi kako će jedna prosta devojka sa sela promeniti čitav tok njegovog univerzuma. Odmalena je Ars...
više
delfi kutak je pročitao monine oči priča o odrastanju i spoznavanju sebe laguna knjige Delfi Kutak je pročitao „Monine oči“: Priča o odrastanju i spoznavanju sebe
23.12.2024.
Crno... u jednom momentu sve oko Mone bilo je crno... Nakon nešto više od sat vremena vid se vratio. Ali ostao je strah od trajnog gubitka. Kamij, Monina majka, pozvala je svog oca Anrija u pomoć. Dok...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.