Uvek taj zlokoban zvuk voza – roman „Kuća sećanja i zaborava“, autora Filipa Davida

Rat je. Voz je prepun jugoslovenskih Jevreja osuđenih na smrt. Otac, koristeći nož sakriven u čizmi, odvija šrafove na drvenim daskama na podu vagona. Kroz rupu koju je napravio izbacuje svog malog sina napolje u sneg, da se pridruži mlađem bratu , koji je lako iskliznuo napolje, jer je manji. Stariji dečak, Albert, ima samo sedam godina, i roditelji su mu poverili da brine o Elijahu, koji je još uvek suviše mali da bi razumeo šta se dešava.

Albert se provlači kroz uzak procep i dočekavši se na noge, na mesečini posmatra voz koji zauvek odnosi njegove roditelje. Ali ne može da pronađe svog mlađeg brata. Nikada ga nije pronašao. Čitavog života ga progoni ovaj nedužni neuspeh; njegovim košmarima i javom dominiraju zvukovi vozova.

„Taj zvuk... Voz u pokretu. Točkovi voza u pokretu. [Buka]…Budila me je usred noći. Nigde u blizini nije bilo pruge ni železničke stanice. Odjednom je prestao. Ali znao sam da će se ponovo javiti. Svaki put sve glasnije, upornije, nepodnošljivije.“

Poznati srpski romanopisac i scenarista, Filip David, rođen 1940, napisao je neverovatno oštro i elokventno svedočanstvo o stradanjima jugoslovenskih Jevreja za vreme Drugog svetskog rata, o čemu, nažalost ima vrlo malo svedočenja. Sačinjena od anegdota, novinskih izveštaja, individualnih svedočenja utkanih zajedno sa motivima koji se ponavljaju i zapisima iz dnevnika o iskustvima samog autora „Kuća sećanja i zaborava“ ispituje prirodu zla. Ova knjiga predstavlja izuzetno moćan doprinos literaturi na temu holokausta.

Iako se perspektiva menja zajedno sa vremenskim okvirom, i iako uključuje svedočenja različitih, zbunjenih preživelih, od kojih su neki sada pokojni, ali su se pre mnogo godina oglasili putem pisama ili poruka, tekst knjige ima veoma dobru strukturu i proza je varljivo jednostavna. Kristina Pribićević-Zorić je uradila izuzetan prevod, vodeći računa o suptilnim predstavama traume i kajanja. I zaista, u samom središtu priče je osećaj krivice koji imaju preživeli, a pominje se i agonija Primoa Levija.

David, koji je 1992 bio jedan od osnivača Beogradskog kruga, pokreta intelektualaca koji su se suprotstavljali vladavini Slobodana Miloševića, jedna je od najznačajnijih književnih figura na Balkanu. Iznenađuje činjenica da je ovo njegovo prvo delo prevedeno na engleski jezik, zahvaljujući gotovo pionirskom poduhvatu britanskog izdavača Suzan Kurtis – Kojaković, koja je osnovala „Istros Books“.

U starosti, Albert Vajs nastavlja da traga za odgovorima od drugih koji su takođe iskusili holokaust. On vodi dnevnik, mada je sve sigurniji da postoje stvari koje „ne smeju i ne mogu biti napisane“, i beleži slučajni susret za vreme učešća na internacionalnoj konferenciji koju je 2004. u Beogradu organizovala Evropska Unija. Tema konferencije bila je „Zločini, pomirenje, zaborav“.

Veći deo rasprave na konferenciji odnosio se na definisanje prirode zla. U jednom trenutku, Vajs postaje svestan prisustva stranca, koji nije učesnik, ali koji ima nešto vrlo važno što želi da podeli. Ostali učesnici su zauzeti pripremama za večeru u hotelu, ali Vajs obraća pažnju na starijeg autsajdera, koji se priseća da je imao deset godina kada je počeo rat. U to vreme živeo je sa roditeljima u malom gradu u unutrašnjosti Srbije koji su okupirali Nemci. Folksdojčerska porodica se uselila u dečakovu kuću. Pridošlice su takođe imale sina, koji je bio malo stariji. Dečaci su se sprijateljili. „Jednog dana“, prisećao se stranac, „rekao mi je da je moj otac uhapšen i da će biti pogubljen tog popodneva zajedno sa ostalim taocima“. Majka srpskog dečaka je to odbacila kao izmišljotine, ali mali Nemac je tvrdio da govori istinu, rešen da to i dokaže:

„Povede me do nekadašnjeg fabričkog dvorišta, sakrijemo se iza zemljanog nasipa... Nemci postaviše dva mitraljeza, a zatim iz baraka izvedoše grupu ljudi, vezanih ruku. Među njima sam prepoznao oca. Tu, pred našim očima zapucaše... Ta besmisle­na očeva smrt, čiji sam svedok bio, pratila me je kroz čitavo detinjstvo i mladost.”

Stranac opisuje Vajsu kako je izgubio moć govora i kako mu je bilo potrebno mnogo vremena da ga povrati. „Za njega su teoretisanja o banalnosti zla beskorisna, on oseća da ono obitava u svakom od nas“, zaključuje Vajs. On nastavlja da ga sluša i saznaje za sudbinu majke i sestre ovog stranca, koje su stradale u logorima smrti, i o pogibiji njegove ćerke tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih. On nema moć da ga uteši. Nakon nekog vremena, Albert Vajs prepoznaje lice ovog čoveka u medijskom izveštaju o žrtvama bombaša samoubice.

Kao što to čini i hrvatska autorka u svom nedavno objavljenom remek-delu „Bellodonna“, David ispituje zaostavštinu dece osuđene na ispaštanje za zločine svojih očeva. Solomon Levi, Albertov dugogodišnji prijatelj i mentor, čitav život posvećuje prikupljanju podataka o holokaustu. To je njegov pokušaj da ostavi svedočenje o tim užasima.

Roman „Kuće sećanja i zaborava“, je u svakom smislu knjiga o sećanju, inspirisana svakako i činjenicom da oni koji su preživeli holokaust polako nestaju. Kao što je muzičar Miša Volf rekao Albertu, važno je zabeležiti „sopstveni slučaj, slučaj našeg prijatelja Solomona Levija, i sve te slučajeve jedne iščezle generacije, jer uskoro neće ostati nijedan živi svedok koji će moći da posvedoči o strahovitom zlu koje smo preživeli...“

Za mnoge generacije koje su prošle holokaust, preživljavanje je relativizovalo njihovo shvatanje postojanja. Neke je, kao što je slučaj sa Mišom Volfom, čak lišilo njihovog identiteta.

Ovo je izuzetno duboka knjiga, nenadmašna u mudrosti i hrabrosti, i zahteva da joj se čitalac vraća više puta. U samom srcu ostaje slika malog dečaka – koji na neki način asocira na samog velemajstora Hudinija – koji je izbačen u sneg. Nikada nije pronašao svog malog brata, ali njega je spasio šumar Nemac, ožalošćen zbog gubitka sina koji je udavio na plivanju. On i njegova žena su želeli da se odnose prema mladom Albertu Vajsu kao da je to njihov sin, kao da im je Hans vraćen. Ali dečak ih odbija i beži od njih, da bi nastavio potragu koja će trajati dok je živ.

Tako mnogo pitanja, tako malo odgovora i uvek taj zlokoban zvuk voza. Posvećeno i pažljivo, Filip David ispituje našu kolektivnu zbunjenost, a naročito sudbinu srpskih Jevreja. Zaključni deo, koji se dešava tokom putovanja Orijent Ekspresom – i ponovo, ta preovlađujuća slika voza – čitaocima donosi uznemirenost, ali i neku vrstu pomirenja. Sećati se je agonija, a zaboraviti je nemoguće, a David nam, preko sopstvene i preko priče o svojoj zemlji, daje objašnjenje zbog čega je to tako.

Autor: Ajlin Batersbi
Izvor: www.lareviewofbooks.org
Prevod: Maja Horvat