Uve Jonzon: „Svaki dan u godini“

Piscu Uveu Jonzonu bilo je potrebno više od petnaest godina da završi svoje remek-delo. Za rad na romanu počeo je da se priprema 1967. godine u Njujorku, proučavanjem dnevne štampe i izradom preliminarnih skica.

U to vreme bio je stipendista Fondacije Rokfeler i radio za jednu njujoršku izdavačku kuću kao urednik školskih udžbenika.

Ovaj sin meklenburških seljaka nikada se nije navikao na život u Americi. U zapisivanju događaja iz svakodnevice pronašao je melem za hronično osećanje nostalgije i svojevrsni orijentir za život u tuđini.

Iz života Gezine Krespal

Jonzonovo četvorotomno delo opisuje jednu godinu u životu protagonistkinje po imenu Gezina Krespal. Svakom danu u toj godini posvećeno je po jedno poglavlje. Pisac je od samog početka u neprestanom dijalogu sa svojom junakinjom, ženom koja od 1961. godine živi u Njujorku:

„Ko ovde zapravo pripoveda, Gezina? – Oboje to činimo. Čuješ to valjda, Jonzone.“ Na drugom mestu, ona sikće: „Nije nas briga što ti to teško pada, druže pišče. Zapisuj! Inače bismo još danas mogli da prestanemo sa pisanjem ove knjige.“

Druže pišče? Da, Uve Jonzon i njegova junakinja su značajan deo života proveli u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Pisac je rođen u Gistrovu, u istočnonemačkom Meklenburgu; Gezina potiče iz istih krajeva, iz fiktivnog gradića Jerihova u blizini Baltičkog mora.

Oboje su odrastali u eri Hitlerove vladavine. Gezinino rođenje poklapa se sa stupanjem nacista na vlast u Nemačkoj 1933. godine. Desetogodišnjeg Uvea su roditelji 1944. poslali u elitni esesovski internat u okupiranoj Poljskoj.

Dijalog između sadašnjosti i prošlosti

Život u posleratnoj Istočnoj Nemačkoj nije prijao Gezini i ona 1953. odlazi na Zapad. Pisac će tamo stići šest godina kasnije.

Jonzon se kao student i funkcioner Slobodne nemačke omladine otvoreno zalagao za slobodu izražavanja u Nemačkoj Demokratskoj Republici, što je rezultiralo time da, uprkos prvoklasnom obrazovanju, nikako nije uspevao da pronađe posao. Tavorio je kao urednik i prevodilac i bez uspeha slao svoje prve književne radove izdavačima. Na kraju je bio primoran da emigrira u Zapadni Berlin. Ni pisac ni njegova heroina se u Zapadnoj Nemačkoj nisu osećali kao kod svoje kuće i zato on Gezini Krespal dozvoljava da se 1961. iz Diseldorfa preseli u Njujork.

Jonzon čitaoca upoznaje sa jednom godinom iz života junakinje u američkoj metropoli – između 20. avgusta 1967. i 20. avgusta 1968. godine – i to sa svakim danom te godine, odakle potiče naziv romana. Opise njene svakodnevice obogatio je izveštajima iz Njujork tajmsa, dnevnog lista koji Gezina pomno čita svakog dana. Čitanje novina postaje kompas za njenu dušu koja pati za otadžbinom.

Jonzonov „udžbenik istorije“

Pisacu uspeva da detaljno rekonstruiše i niz događaja koji su prethodili Gezininom odlasku u Njujork služeći se jednostavnim književnim trikom: Gezinina desetogodišnja ćerka Mari svojim upornim zapitkivanjem kod majke budi uspomene na nekadašnji život.

Radnja Jonzonovog romana obuhvata značajan komad istorije 20. veka: od dolaska nacionalsocijalista na vlast 1933. godine i Gezininog rođenja, preko njenog života u NDR (osnovana 1949) do angažmana SAD u Vijetnamskom ratu. Četvrti tom se završava događajima vezanim za „Praško proleće“. Poslednji datum u romanu je 20. avgust 1968. godine, dan kada tenkovi Varšavskog pakta gase ustanak Čehoslovaka, a samim tim i Gezinin san o „socijalizmu sa ljudskim likom“.

Velikan savremene književnosti

Prva tri toma Jonzonovog remek-dela objavljena su 1970, 1971. i 1973. godine. Poslednji se u knjižarama pojavio tek 1983, kada se činilo da je pisac prevazišao dugu životnu krizu, ispunjenu alkoholizmom i kreativnim blokadama.

Književni kritičari su poslednji tom Jonzonovog „uvida u epohu“ dočekali sa oduševljenjem: „Ovde nije reč o pukom kambeku; ovde se radi o tome da jedan pisac pred sud javnosti iznosi sve što zna i ume“, glasila je ocena recenzenta Frankfurter algemajne cajtunga u novembru 1983. godine.

Godinu dana kasnije, pisac je neočekivano napustio ovaj svet u 50. godini života. „Gotovo da se stiče utisak da se završetkom životnog dela završio i sam život“, izjavila je filmska režiserka Margareta fon Trota, koja je 2000. godine snimila do sada jedinu filmsku adaptaciju Jonzonovog romana.

Izvor: dw.com
Prevod: Jelena Tanasković