Uspešne knjige za koje se kasnije utvrdilo da su delo prevaranata, 2. deo

Prošle srede smo objavili prvi deo ovog veoma zanimljivog članka. Nastavljamo da vas upoznajemo sa delima neverovatnog porekla. Svet knjiga uvek ima nove priče koje ne prestaju da nas iznenađuju.



8. „Bez žurbe“

„Bez žurbe“ je autobiografija čiji je autor navodno bila Aboridžinka mešovitog porekla Vanda Kulmetri. Knjiga govori o njenom odrastanju u porodici belih usvojitelja i osvojila je nagradu „Dobi“ za roman prvenac ženskog autora. U Novom Južnom Velsu je čak pomenuta u okviru pitanja na maturskim ispitima 1996.

Kao što ste verovatno već naslutili, kasnije se ipak ispostavilo da je reč o prevari i da je knjigu napisao belac po imenu Leon Karmen. Karmen je 1997. priznao da je on autor nagrađivanog romana, što je izazvalo pravu pometnju u australijskom književnom establišmentu. Karmen je na naslovnoj strani sidnejskog Dejli telegrafa nazvan „velikim belim prevarantom“, knjiga je povučena iz prodaje, a novac od nagrade je oduzet piscu. Policija je čak izvršila pretres kancelarije Karmenovog agenta.

U pokušaju da objasni svoj postupak, Karmen je izjavio kako su u Australiji beli muškarci žrtve diskriminacije. Po mišljenju varalice, australijski kritičari i čitaoci više vole žene, Aboridžine i pisce imigrantskog porekla.



7. „Ruka koja je potpisala papir“

Australijski hit „Ruka koja je potpisala papir“ delo je autorke Helen Demidenko. Roman pripoveda o jednoj ukrajinskoj porodici čiji su članovi učestvovali u Holokaustu. Demidenkova je tvrdila da je poreklom iz Ukrajine i da se u pisanju knjige u velikoj meri oslanjala na očeve uspomene na glad i brojne nedaće koje su ga zadesile u toj zemlji. Oca je pritom opisala kao nepismenog vozača taksija.

Rukopis je 1993. osvojio Vogelovu nagradu za još neobjavljeni rukopis mladog autora, a 1994. ga je objavila izdavačka kuća „Alen i Anvin“. „Ruka koja je potpisala papir“ je uskoro osvojila i književnu nagradu „Majls Frenklin“, kao i zlatnu medalju Društva za proučavanje australijske književnosti.

Zbog prilično očiglednog antisemitskog sentimenta stigle su i brojne kritike čitalaca, ali ono najgore je tek usledilo. Kada je Demidenko dobila nagradu „Majls Frenklin“, na površinu je isplivala istina o njenoj prošlosti. Otkriveno je, naime, da je ona zapravo ćerka engleskih imigranata i da joj ime nije Helen Demidenko, već Helen Darvil.

Darvilova, koja se danas služi suprugovim prezimenom Dejl, napisala je 2006. ispovest o ovoj aferi. Tvrdila je kako je knjigu napisala pod pseudonimom kako bi zaštitila izvor, ukrajinskog ratnog zločinca obolelog od raka, kome je u tom trenutku prognozirano još samo šest meseci života. Ona je, doduše, pored toga tvrdila i da je knjiga namerna obmana usmerena protiv australijskih levičara, koje je smatrala beskičmenjacima.



6. „Dijamantski klub“

„Dijamantski klub“ je, u osnovi, moderna verzija romana „Stranac je došao go“. Reč je o elektronskoj knjizi koju je navodno napisala izvesna Patriša Harkins-Bredli. Iza tog imena se zapravo kriju autori podkasta „NSFW šou“ Džastin Jang i Brajan Brašvud. Njih dvojica su pozvali svoje slušaoce da pošalju ideje za zaplet romana koji će sadržati ogromne količine seksa. „Dijamantski klub“ uspeo je da stigne do četvrtog mesta na listi najprodavanijih naslova u prodaji iTunes-a, a iznad njega su se nalazile samo knjige iz trilogije „Pedeset nijansi sive“.

Brašvud je prethodno već napisao i objavio nekoliko naslova, od kojih su neke knjige imale i nastavke. Naljutilo ga je, ipak, kada je video da od njegovih romana bolje prolaze knjige koje izgledaju kao jeftine kopije „Pedeset nijansi“.

Pošteno iznervirani, Brašvud i Jang su odlučili da organizuju prevaru ili, kako su oni to nazvali, „društveni eksperiment“. „Dijamantski klub“ je postigao veliki uspeh. Iako je cena knjige bila samo 99 centi, za tri dana prodaje, autori su zaradili više od 17 hiljada dolara. Zanimljivo je da većina ljubitelja knjige nije shvatila da se radi o prevari i na prodajnom sajtu su pisali iskrene i ozbiljne recenzije.



5. Autobiografija Hauarda Hjuza

Poznatom piscu Klifordu Irvingu je 1971. godine na pamet pala ideja da napiše lažnu autobiografiju Hauarda Hjuza, ekscentričnog milijardera koga u tom trenutku niko nije video u javnosti već punih petnaest godina. Budući da je Hjuz živeo izolovano od ostatka sveta, Irving je računao da bogataš neće reagovati na objavljivanje izmišljene autobiografije.

Kako bi ubedio izdavačku kuću „Mekgro-Hil“ u legitimnost svog projekta, Irving je falsifikovao Hjuzova pisma, kopirajući milijarderov rukopis iz članka koji je pronašao u časopisu Njuzvik. U lažnim pismima stajalo je da je Hjuz spreman da sarađuje sa Irvingom na knjizi o svom životu, ali da bi projekat trebalo da ostane tajna. Jedina osoba sa kojom je Hjuz želeo da ostvari kontakt, pa čak i po pitanju finansijske strane dogovora, bio je Irving. Za „istraživanje“ bi bio zadužen Irvingov prijatelj, pisac Dik Saskind.

„Mekgro-Hil“ i Irving su se dogovorili da Hjuzova zarada bude 750 hiljada dolara, dok bi Irving odneo kući pristojnih 100 hiljada. Irvingova supruga Edit je zatim odletela u Švajcarsku, gde je otvorila bankovni račun na ime „Helga R. Hjuz“, na koji je izdavač uplatio pomenutih 750 hiljada. Edit je zatim s vremena na vreme podizala novac sa ovog računa i prebacivala ga na špansko ostrvo Ibica, gde su Irvingovi posedovali farmu.

Irving je prvobitno zamislio knjigu kao seriju intervjua sa Hjuzom, ali kasnije su se on i Saskind predomislili, smatrajući da bi autobiografija bolje prošla. Uskoro se pojavila i falsifikovana potvrda od Hjuza, u kojoj je izrazio slaganje sa promenom plana. Nedugo potom, rukopis je stigao u ruke izdavača. Priče koje su se pojavile u autobiografiji bile su, u najmanju ruku, neobične. U jednoj od njih navodi se, na primer, kako je Hjuz u Drugom svetskom ratu učestvovao u tajnim borbenim misijama sa britanskim RAF-om. Za divno čudo, navodna autobiografija nikome nije delovala sumnjivo.

Neposredno pred objavljivanje knjige, Frenk Mekala, novinar Tajm Lajfa koji je četrnaest godina ranije intervjuisao Hjuza, primio je telefonski poziv od čoveka koji se predstavio kao milijarder i rekao mu kako je priča o saradnji sa Irvingom laž. Kada je pročitao rukopis, Mekala je ocenio da je knjiga verodostojna, a poziv je otpisao kao delo prevaranta. Kasnije se pokazalo da je poziv zaista došao od Hjuza.

Ipak, nekoliko dana pre zakazanog izlaska knjige, Hjuz je iz jednog hotela na Bahamima održao telefonsku konferenciju za štampu, koju je prenoslia i televizija. Irving je, naravno, tvrdio da glas nije pripadao bogatašu, ali švajcarske vlasti pokrenule su istragu računa „Helge R. Hjuz“ i ubrzo otkrile da pripada Irvingovoj ženi. Dik Saskind je na kraju osuđen na šest meseci, a Irving na dve godine zatvora. Njegova supruga takođe je dobila dvogodišnju kaznu, koja je suspendovana posle dva meseca.

Nastavak ove liste od 10 naslova ukupno pročitajte sledeće nedelje.
 
Autor: Lora Martisiute
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković

Početak ove liste možete pročitati ovde.