Urnebesne anegdote Bila Brajsona

Veoma sam počastvovan što sam večeras sa vama. Hvala vam što ste se odazvali u tolikom broju. Ne tako davno bio sam pozvan na književno veče u Pensilvanij kojem je prisustvovalo petoro ljudi od kojih je jedan bio menadžer knjižare, dvoje su prijatelji mojih roditelja koji su došli da pitaju kako su mi mama i tata. Četvrti je bio momak čije je ime takođe Bil Brajson koji je došao iz druge države samo da bismo zajedno stajali, gledali njegovu vozačku dozvolu i divili se činjenici da se obojica isto zovemo i prezivamo. I peta osoba bila je njegova supruga koja je delovala kao da ne želi da provede veče ni sa kim ko se zove Bil Brajson. Tako da je ovo sada zaista fantastično.

Moram da kažem i da sam često veoma nervozan kada treba da stanem pred publiku jer imam utisak da treba da kažem nešto važno. Ali upozoravam vas odmah da sam jedan od onih ljudi koji najčešće izbrbljaju pogrešnu stvar. Primer koji uvek navodim je kada sam pre par godina morao da popunim autorski upitnik i jedno od pitanja bilo je: Šta biste voleli da ljudi govore o vama za sto godina? Teško je to pitanje i mnogo sam razmišljao o njemu, a odgovor koji sam dao je: Neverovatna stvar je to što je još uvek seksualno aktivan. Zato se unapred izvinjavam ako izgovorim nešto pogrešno i želim da znate da to nije zbog mog nepoštovanja prema ovom događaju.

Svi pisci će vam reći da nam je zaista čast kada se mnogo ljudi okupi da nas sluša. Mene veoma retko prepoznaju u Americi, mnogo češće u Britaniji, ali u mojoj domovini retko. Nedavno smo supruga i ja odlučili da posetimo najmlađeg sina koji je završio fakultet i počeo da radi u Vejlu. Ima zanimljiv posao u ski centru, stekao je prijatelje i živi sa cimerima. Kada smo stigli, on je bio na poslu tako da smo imali vremena da prošetamo gradom. I dok smo razgledali izloge, čuo sam kako me neko doziva. Bio sam oduševljen jer mi se to nikad ne dešava. Prilazio mi je mladić sa širokim osmehom i ispruženom rukom. Upoznali smo se i pitao sam ga kako me je prepoznao. „Ja sam jedan od cimera vašeg sina.“ Zato ne mogu dovoljno da vam se zahvalim što ste došli u ovolikom broju večeras.

Ne znam šta ste očekivali od mene večeras, ali planirao sam da vam pričam malo o sebi i onome što radim. Rođen sam u De Moinu iako ljudi kada čuju moj glas tvrde da ne potičem odande, ali toliko dugo živim na drugim mestima da sam izgubio svoj prvobitni akcenat. Usvojio sam neku vrstu britanskog naglaska. Odrastao sam tokom pedesetih u De Moinu i mislim da je to bilo sjajno vreme za odrastanje, u sred veka u sred države, u jednoj srećnoj porodici srednje klase. Postoji nešto u pedesetim što ih čini predivno nevinim. Generacija mojih roditelja je odrastala tokom Velike depresije i preživela Drugi svetski rat. A onda su došle pedesete, neka vrsta konzumerskog raja, i svi su nekako bili srećni. Sećam se kada bi moji roditelji kupili novi frižider, ceo komšiluk bi došao da ga vidi. Delili su tu sreću što su u mogućnosti da kupuju nove stvari.

Posebno sam bio vezan za svoju majku. Moji roditelji su radili u lokalnim novinama i majka je bila pod stalnim pritiskom zbog zahtevnog posla i porodice o kojoj je brinula. U povratku s posla, svraćala bi do prodavnice, dolazila kući, stavljala u rernu hranu i bacala se na neki od kućnih poslova. Bila je veoma zaboravna tako da se često dešavalo da hrana zagori. Zato smo kuhinju zvali zagorelo odeljenje“. Sada bih vam pročitao odlomak iz mog romana „Život i doba Malog Groma“ koji govori o odrastanju u Ajovi tokom pedesetih. Reč je o situaciji kada je majka prihvatila poziv naših komšija, Miltonovih, da idemo zajedno na jezero. To bi bila sjajna stvar jer je tamo uvek bilo zabavno, ali ne sa Miltonovima – oni su bili užasni, veoma glupi i voleli su da se raspravljaju. Verujte mi, bilo je užasno provoditi vreme sa njima, posebno sa njihovim sinom koji je mojih godina. Zvao se Milton Milton – ne zaista, ali postojala je duga tradicija u toj porodici da se prvom sinu da ime koje je isto kao prezime, ali su me advokati naterali da promenim njegovo ime. Ipak, znaju oni dobro ko su. Milton Milton je bio najgori đak u školi i provesti dan sa njim bilo je pravo društveno samoubistvo.

***

Uglavnom se nalazim u pomalo čudnoj situaciji kada su ovakva dešavanja u pitanju jer pišem dva tipa knjiga. Prve stvaram sa ciljem da budu zabavne, dok su druge malo ozbiljnije i, iako se nadam da su zabavne, cilj mi je da prenesu određene informacije. Jedna od njih je „Jedno leto – Amerika 1927.“ Oduvek me je fasciniralo to što su Bejb Rut i Čarls Lindberg doživeli vrhunac u svojoj karijeri istog leta i pomislio sam da bi sjajan izazov bilo da pokušam da napišem duplu biografiju ova dva značajna čoveka. A onda sam otkrio da su se mnoge zanimljive stvari takođe dogodile tog leta. Bilo je to jedno neverovatno, magično leto, možda i najneverovatnije leto koje je neka nacija ikada doživela. Snimljen je „Džez pevač“, prvi zvučni film koji je potpuno promenio koncept zabave. Pronalazak televizije. Klesanje glava na planini Rašmor. Al Kapone i početak njegovog pada. Velika poplava Misisipija. Razne stvari. Ne volim da govorim mnogo o toj knjizi jer sam i sam tokom procesa pisanja otkrivao ove neverovatne stvari i nadam se da će i čitaocima biti zanimljivo da ih saznaju ako se upuste u čitanje ovog romana.

Ali da bih zadovoljio ugovorne obaveze sa izdavačima iz Njujorka, pročitaću vam veoma kratak deo kako biste mogli da steknete utisak o kakvoj je knjizi reč. Ovaj pasus govori o Čarlsu Lindbergu koji je jedan od najfascinatnijih likova prošlog veka. Bio je potpuno nepoznat i odjednom se pojavio u želji da osvoji nagradu od 25 hiljada dolara ako preleti Atlantik. Odlučio je da to uradi sam i svi su mislili da je potpuno lud. Kada je poleteo, niko sem njega nije mogao da zna narednih 16 sati šta se dešava, tehnologija je bila takva da su morali da čekaju da se pojavi negde iznad Irske kako bi bilo potvrđeno da je uspeo. Svet je čekao da čuje šta se dešava, a sam Lindberg nije ni znao koliko je postao popularan.

***

Hvala vam što ste izdržali moj govor i čitanje odlomaka jer ću vam sada kao nagradu ispričati priču o medvedu. Volim da planinarim i veoma često to radim, a pre nekoliko godina sam sa svojim prijateljem pokušao da prepešačim ceo Apalački planinski put. Naravno da nismo u tome uspeli, ali je to bilo sjajno iskustvo i veliki izazov. Oduvek sam bio opsednut opašnošću od napada medveda. Oduševilo me je što mi se, kada sam o tome pisao, mnogo ljudi širom Amerike javilo i reklo da imaju isti strah i davali su mi savete kako da izbegnem napad medveda dok planinarim. Najčešće je to savet da na planinarenje pođem sa nekim ko sporije trči od mene. A posebno su me oduševili saveti jedne dame iz Novog Hampšira, gde sam tada živeo: prvo, uvek nosite zvončiće oko pojasa kako bi medvedi čuli da dolazite i kako se ne bi iznenadili. Drugi savet je da uvek gledamo ispred sebe i primetimo medveđi izmet. Kako da znate da je reč o medveđem izmetu? Pa ima zvončiće u sebi.

Posebno sam radostan što ću narednih mesec dana biti u Americi jer je u toku svetski kup u bejzbolu. To koliko mi je stalo da budem ovde sa vama najbolje opisuje činjenica da trenutno igraju Red Soksi, a ja ne gledam. Tako da znate koliko ste mi važni.

Moj otac je bio sportski novinar i iako je pokrivao jednu malu ligu, svake godine je dobijao karte za odlazak na svetski kup. Radio je to 40 godina i svake godine je bio veoma uzbuđen zbog odlaska, mesec dana ranije ga je hvatala euforija. Odlazio je na nekoliko nedelja, a kada bi se vratio pričao nam je šta se sve dešavalo. Ne samo o velikim bejzbol igračima već i o magičnim egzotičnim gradovima koje je posećivao: Njujork, San Francisko, Los Anđeles, mesta koja su nama delovala izuzetno. Tako sam odrastao sa idejom da je odlazak na svetski kup najveličanstveniji događaj koji ljudskom biću može da se desi. I to je nešto što sam jako želeo – da odem na svetski kup, bilo koji.

Nikada to nisam uradio. Išao sam na svetsko prvenstvo u fudbalu u Japanu i na Olimpijadu u Sidneju, na mnoge fantastične događaje, ali nikada nisam otišao na kup. I tačno pre deset godina pozvao me je dragi prijatelj koji je sportski novinar u Londonu i pitao me je da li pratim bejzbol ligu jer u tom trenutku su timovi iz Čikaga i Bostona imali najveće šanse da igraju finale, a ta dva tima su zajedno brojala 180 godina od prethodne titule. Ako bi neki od njih osvojio kup, bio bi to neverovatan istorijski trenutak u ovom sportu i „London Tajms“ je želeo da ja izveštavam o tom događaju jer im je trebao američki pogled na značaj takvog finala. Rekao sam mu da ću to uraditi besplatno, toliko sam bio uzbuđen. Kada sam uzeo svoj planer da upišem datume, shvatio sam da neću moći da idem i rekao sam Kitu: „Nažalost ne mogu da idem tada jer se u to vreme udaje moja ćerka.“ Odgovorio mi je: „Vidi, Bile, ćerka će ti se možda udavati opet.“ Ipak su sledeće godine Boston Red Soksi bili u finalu i poslao me je da to ispratim, bilo je neverovatno.“

Preuzeto sa: youtube.com
Prevod: Dragan Matković