Upoznali smo se u knjižari i od tada čitamo zajedno…

Dirljiva priča o tome kako se jedan američki par upoznao u knjižari i proveo 20 godina u ljubavi – jedno prema drugom, i prema knjigama.
 
Moja veza sa Libi počela je između polica sa knjigama u jednoj knjižari u Denveru u kojoj smo oboje radili. Bili smo u našim dvadesetim, kada smo se našli, svako u svom stanu, stojeći ispred polica sa knjigama pokušavajući da jedno drugome otkrijemo što više o sebi, koristeći knjige. Sa njenim džepnim izdanjima umetničkih knjiga kolaža i ljubavlju prema raznovrsnim romanima, Libina biblioteka je bila veoma primamljiva. Čitali smo dosta iste fikcije, a u tom trenutku ona je već četiri ili pet godina radila u knjižari, tako da sam tog dana, dok smo stajali ispred polica sa mojim knjigama, morao baš dobro da se potrudim kako bih je impresionirao. Kako bih to uradio, izvukao sam nekoliko knjiga o ikonografiji i postupanju sa zmijama kao i nekoliko uzbudljivih knjiga o poeziji. Očigledno je uspelo.



Od samog početka, knjige su bile važan deo naše veze, ali smo samom procesu čitanja prilazili na sasvim drugačije načine. Libin noćni stočić je, onda kao i sada, bio veoma uredan i na njemu su se nalazila dva ili tri naslova koji su se brzo smenjivali. To je kao pokretna traka za nove knjige, izuzetna u svojoj brzini i efikasnosti. Sve to ima smisla: ona je jedno lepršavo ljudsko biće, puno energije, brzo prelazi sa jednog na drugi poduhvat sa prigušenom radošću. Čitalac iz snova, čita mnogo knjiga i to brzo.

Sa druge strane, jedini nadimak koji se kod mene zadržao je Leger (lenjivac), u smislu: „Hajde već jednom, Leger“, ili: „Zbog tebe smo propustili autobus, Leger“. Bio sam virtuoz u sporom kretanju mnogo pre nego što je to postalo tema knjiga o roditeljstvu i hrani, protivotrov modernom užurbanom životu. Moje čitalačke navike su uvek odražavale moj usporeni metabolizam. Dok se Libine knjige brzo smenjuju na njenom noćnom stočiću ili hitro završavaju u kutijama za vraćene knjige u biblioteci, na mojima se skupljaju alge i raste im korenje. Gomila na mom noćnom sočiću nekada doseže tolike visine da pokušaj da joj se priđe podseća na partiju društvene igre Dženga. Barem jednom nedeljno, zalutala knjiga obori čašu sa vodom sa noćnog stočića. Ipak, ja i dalje stojim čvrsto, u svojoj obmani, da ću, uz dovoljno vremena, stići da pročitam svaku knjigu koja se nalazi na toj gomili.

Četiri godine od početka naše veze, i kod mene i kod Libi je počela da se javlja želja da napustimo i knjižaru i Kolorado i da se vratimo školovanju. Ona je želela da studira bibliotekarstvo na Istočnoj obali, a ja sam želeo da steknem diplomu u kreativnom pisanju na ruralnom Zapadu. Sve je to bilo još u domenu teorije dok Libi jednog dana nije došla kući sa knjigom „Visoke škole u Novoj Engleskoj“.  Zabolelo me je kada sam video tu knjigu u njenim rukama, pa sam odlučio da joj uzvratim donevši knjigu „In the Loyal Mountains“. I tako je počelo utrkivanje u naslovima koji su podržavali naše univerzitetske izbore…

Naredne tri godine živeli smo udaljeni 3000 milja jedno od drugog, ali uspeli smo da održimo svoju vezu. Kada smo diplomirali, venčali smo se. Kao svadbeni poklon, dobili smo od dva različita prijatelja „Sto ljubavnih soneta“ Pabla Nerude.
Nakon venčanja, naša zajednička kolekcija knjiga dobila je i na kvantitetu i na kvalitetu. A onda, kada je nastupio period u našim životima kada smo imali najmanje vremena za čitanje, došao je nalet knjiga o roditeljstvu.

Libi i ja smo se upoznali dok smo slagali knjige u dečijem odeljku, tako da smo i pre nego što smo dobili decu već odabrali neke dečije knjige. Neke smo odabrali zbog same priče, ili dizajna ili jer je prosto genijalna. Kada su naši sin i ćerka, konačno, prerasli fazu žvakanja stranica, počeli su da proždiru knjige na potpuno drugi način. E, tada smo imali potpuno nove probleme sa slaganjem knjiga na police. Platnene knjige. Knjige u koje su se stavljale baterije. Knjige sa stikerima, pa onda i knjige bez stikera jer su stikeri završili na zidovima. Naši vodiči za roditelje nas na to nisu upozorili.

Čitanje knjiga našoj deci koja su tek prohodala imalo je iznenađujući efekat na našu brzinu čitanja. Mala šaka spuštena na stranicu kako bi sprečila njeno okretanje, usporila je Libi, isto kao što su užurbani prstići koji su žurili da okrenu stranicu značajno podstakli moju brzinu. Neverovatno šta bi se sve pojavilo na stranicama knjiga kada bi po 20 minuta zurili u njih – noge bi nam utrnule, balice usnule dece bi se sušile na našim zglobovima. Podjednako je bilo neverovatno koliko priča o „Radoznalom Džordžu“ možete da pročitate za dvadeset minuta kad su deca opčinjena njima.

Libi i ja smo iz te faze odrastanja naše dece izašli kao par koji se oslanja jedno na drugo posle plesnog maratona. Godinu za godinom, dok je naša kolekcija preživljavala cunami knjiga za čitaoce početnike, stripova, fikcije za osnovce, naslova za mlade i grafičkih novela, Libi i ja smo počeli da shvatamo da odgajamo novu generaciju ljubitelja knjiga. Shvatili smo da retko kada kažemo„ne“ kada nam deca traže da im kupimo knjige. Ima dovoljno prepreka kada je čitanje u pitanju da bi i roditelji dodatno ometali proces. Takođe smo se trudili da provedemo dosta vremena u knjižarama gde god da smo išli. Grešili smo kao roditelji, kao što to svi roditelji rade, ali siguran sam da smo poglavlje o važnosti čitanja preneli i usadili našoj deci kako treba.

Tinejdžerski naslovi koji su nedavno dodati našoj kolekciji, kao što je „Igra prestola”, nesumnjivo prizivaju sliku njihovih polica u fakultetskim sobama, njihovim stanovima ili njihovim porodičnim domovima. I dok nam zamišljanje njihovih kolekcija knjiga koje rastu, i u jednom trenutku se spajaju sa nečijim kolekcijama uliva nadu, takođe poželimo i da spustimo ruku na stranicu i učinimo da se sve dešava što sporije.
 
Autor: Metju Salivan
Izvor: lithub.com