„Umrla bih za tebe“ – izgubljene pripovetke F. Skota Ficdžeralda konačno su ugledale svetlost dana

Dvadesetih godina XX veka, mlade žene su čitale Ficdžeralda kao da je reč o nekakvim uputstvima za upotrebu. Novine i časopisi su izveštavali o ženama koje gutaju stranice njegovog debitantskog romana u kom opisuje novu i veoma živopisnu pojavu: flaperke.

Još uvek u ranim dvadesetim godinama, Ficdžerald je preko noći postao senzacija nakon objavljivanja romana „S ove strane raja“ (1920). Njegov prikaz posleratnog perioda predstavlja savršenu mešavinu realizma i romantizma koja je američkoj knjževnosti ulila novu snagu. Zahvaljujući ovom romanu definisana je nova generacija. Osim toga, autor je postao brend, sinonim za Doba džeza.

Pred nama su sada prvi put objavljene kratke priče ovog velikana – neke od njih su tek nedavno pronađene – priređene u fascinantnoj, iako pomalo neujednačenoj zbirci pod nazivom „Umrla bih za tebe: izgubljene pripovetke“.

Ficdžerald je umeo da neguje svoju pojavu u javnosti. Zanosni pisac zaposlen u kompaniji za oglašavanje, napisao je roman koji je postigao uspeh i kod kritike i kod publike. Shvatao je da ostavlja još bolji utisak sa Zeldom Sejr uz sebe. Da su njih dvoje danas živi, pisac bi potpaljivao maštu javnosti na način na koji to danas rade slavni kuvari i zvezde rijaliti programa – Skot i Zelda bi bili opštepoznata imena, divan i destruktivan par čiji bi svaki potez bio pod lupom javnosti.

U istoriji književnosti malo je biografija sa tako tužnom ljubavnom pričom, malo je karijera koje su se završile tako tragično. Par koji je važio za glavne zvezde zabava tokom ludih dvadesetih, veći deo tridesetih godina XX veka proveo je po bolnicama i mentalnim institucijama. Ficdžerald je poslednje godine života proveo kao alkoholičar – nakon neuspelog pokušaja samoubistva i zaboravljen kao autor romana „Veliki Getsbi“, jednog od najboljih američkih romana, umire od srčanog udara u četrdeset četvrtoj godini života. Sedam godina kasnije, Zelda gine u požaru u mentalnoj instituciji.

Ficdžeraldova biografija i stvaralaštvo su po mišljenju mnogih čvrsto isprepletani. Biografi i čitaoci neprestano prečešljavaju njegova dela u potrazi za novim interpretacijama. Možemo da počnemo od njegove krađe Zeldinih dnevnika koje je uključio, često doslovno i bez odobrenja u dela „Lepi i prokleti“ i „Nežna je noć“. Ficdžeraldov biograf Džefri Mejers je napisao: „Skot je namerno podsticao Zeldinu ekscentričnost kako bi mogao da piše o bizarnim stvarima koje je činila.“

Za njegovog života, urednici i čitaoci su imali određena očekivanja kad je reč o Ficdžeraldovim pričama. Kako je i sam napisao u jednom od poslednjih pisama Zeldi: „U suštini, pridobio sam publiku pričama o mladačkoj ljubavi“. Međutim, u većem delu svog stvaralačkog života, Ficdžerald je primetio „sve veće teškoće i sve veću neiskrenost“ kada je pisao o temama koje su ga proslavile. Njegovo stvaralaštvo se uglavnom svodilo na borbu koju je vodio sa sobom zbog pisanja onoga što je želeo – odnosno, romane – i onoga što mu je donosilo novac – odnosno, priče o „flaperkama i zabavama“ koje su izdavači želeli da objavljuju.

A to drugo bile su na desetine kratkih priča koje je pisao kako bi održavao raskošan način života koji su on i Zelda vodili dvadesetih godina, a kasnije kako bi mogao da joj priušti boravak u privatnim psihijatrijskim institucijama. Nakon što je roman „Veliki Getsbi“ naišao na mlak prijem, Ficdžerald je bio primoran, zbog finansija, da nastavi sa pisanjem ovakvih sadržaja do kraja života.

Budući da su njegove zbirke priča neujednačene, o Ficdžeraldu se uvek razmišlja kao o romanopiscu, a ne kao o autoru kratkih priča. Neke od tih priča su zanimljive i inspirativne, neke se odmah zaboravljaju. A neke, kako je sâm Ficdžerald govorio, su „najobičnije smeće“. Maksvelu Perkinsu, svom dugogodišnjem uredniku, napisao je jednom prilikom: „Što više novca dobijam za to đubre, to mi je teže da se nateram da pišem“. Čitaoci koji su se susreli sa pričama kao što su „Ponovo u Vavilonu“, „The Rich Boy“ ili „The Diamond as Big as the Ritz“, ipak su bili voljni da se zadrže na ovim autorovim komercijalnim delima, jer čak i u njima možemo da pronađemo tragove genijalnosti. Stoga nam je lako da shvatimo veliko uzbuđenje zbog objavljivanja zbirke od 18 priča pod nazivom „Umrla bih za tebe“.

Poslednja knjiga Ficdžeraldovih neobjavljenih i nesabranih priča, „Umrla bih za tebe“ sadrži dela iz svih perioda piščevog stvaralaštva, počev od priče „Zadužnica“, koju je pisao i ostavio nezavršenu tokom histerije koja je nastupila nakon objavljivanja romana „S ove strane raja“, do priče „Žene u kući“, napisane 1939, u periodu kada je napisao i roman „Poslednji tajkun“. Tu su i nacrti i filmski scenariji. Na kraju imamo priliku i da zavirimo u odlomke romana, čija se radnja odvija za vreme Američkog građanskog rata, koji je planirao da napiše. U knjizi se nalaze i dve priče iz serijala o Gven, u kojima je junakinja istog uzrasta kao i njegova četrnaestogodišnja ćerka, Skoti.

U ovoj zbirci otkrivamo da je Ficdžerald pokušavao da prevaziđe ono što se od njega očekivalo – priče o „flaperkama i zabavama“ i ambicioznim mladim ljudima koji su sanjali o uspehu i životu sa bogatim mladim ženama. Pisao je o siromaštvu iz vremena Velike krize u Americi, međurasnim odnosima i građanskim pravima, filmadžijama, izdavačima, skitnicama, ljudima koji su pokušali da izvrše samoubistvo, i naravno, priče o ljubavi i žudnji.

Mnogi kritičari koji su pisali hvalospeve o romanu „S ove strane raja“ ostali su zbunjeni kada je, godinu dana kasnije, objavljena njegova prva zbirka kratke proze „Flappers and Philosophers“ neujednačenog kvaliteta. Svaka naredna zbirka naišla je na sličan prijem. Isti slučaj je i sa zbirkom „Umrla bih za tebe“. Ovo izdanje sadrži kopije stranica sa rukopisima priča, kao i beleške koje povezuju Ficdžeraldovo delo sa njegovim privatnim i stvaralačkim životom. U celini, knjiga nudi uvid u njegov stvaralački proces, a posebno njegovo protivljenje zahtevu da menja svoje pisanje kako bi bilo manje kontraverzno i prihvatljivije za objavljivanje.

„Slobodan dan od ljubavi“, jedna od najboljih priča iz zbirke, nagoveštava šta bi bilo da se Ficdžerald usredsredio na mračniji pravac kojim je krenuo ranih tridesetih nakon Zeldine prve hospitalizacije i nakon što je iscrpeo svoje priče iz Doba džeza. Iako u autorovim pismima otkrivamo njegove brige o tome da li je u stanju da stvori ubedljive ženske likove, ovde imamo ženu koja može da stane rame uz rame sa Džordan Bejker ili Dejzi Bjukenen. Priča govori o venčanom paru koji jednom nedeljno provode dan odvojeno i rade šta žele. „Ne posedujem ni trunku ljubomore“, kaže žena. „Verovatno sam umesto toga dobila veliku dozu umišljenosti.“

U poređenju sa ovom pričom, neke druge, poput „Zajedničkog putovanja“ ostavljaju utisak nečega što je pisac napisao sa pola mozga. Ova i druge priče iz zbirke predstavljaju Ficdžeraldov pokušaj da publici pruži ono što je mislio da publika želi.

Po rečima drugog biografa, Metjua Džozefa Brukolija: „Ficdžerald je 1933. bio u strahu da je potrošio sve svoje emocije – ne samo materijal, već i svoju sposobnost da stvara likove koji deluju autentično“. Naslovna priča, međutim, govori o samoubistvu, napisana negde u vreme kada je i sam pokušao samoubistvo – podseća nas na ono što je moglo da se desi.

Do trenutka kada je napisao roman „Veliki Getsbi“, Ficdžerald je znao da je postavio temelje savremenog američkog romana. Razočaravajuća prodaja knjige nije ga obeshrabrila niti poljuljala njegovu poziciju u svetskoj književnosti. U jednoj poruci Perkinsu, napisao je: „Najsrećniji sam kad razmišljam o svom novom romanu – to je nešto potpuno novo po formi, ideji, strukturi – savršen model za ovo vreme za kojim su Džojs i Stajn tragali, a koji Konrad nije uspeo da pronađe“.

U drugom pismu Perkinsu napisao je: „Čak i sada, malo je toga objavljenog u američkoj fikciji što makar u tragovima ne nosi moj pečat – na neki način ja sam bio originalan“.

Uprkos neujednačenosti, zbirka „Umrla bih za tebe“ nudi dodatne dokaze u prilog ovoj tvrdnji. U njoj otkrivamo Ficdžeraldov stvaralački proces i njegove neprestane pokušaje da prevaziđe obrasce koji su mu pripali uz veliku slavu u ranoj mladosti.

Autor: Kevin Rabalas
Izvor: smh.com.au
Prevod: Maja Horvat