„Udovica živog čoveka“ na daskama Zvezdara teatra: Drama kao put izlečenja

Praizvedba dramskog dela Dušana Kovačevića „Udovica živog čoveka“, u kojem se prepliće nekoliko priča na temu nasilja, najavila je obeležavanje vrednog jubileja Zvezdara teatra: četiri decenije postojanja. Novi Kovačevićev komad, koji je ujedno bio i 94. premijerna predstava Zvezdara teatra, sa šest likova i sudbina, izveden je tri večeri zaredom početkom oktobra na sceni „Danilo Bata Stojković“. Sva tri izvođenja imala su status premijere. Scenografiju je kreirala Vladislava Munić Kanington, a kostime Dragica Laušević.



„Ovaj komad nije rađen sa namerom da bude deo proslave, pisao sam ga dugo i došao u tajming da bude izveden u čast 40 godina pozorišta. Priča je skrivena možda u naslovu ‘Udovica živog čoveka’. Možda je malo ironičan naslov, ali kad budete gledali predstavu videćete da je prilično tačan. Podnaslov je indikativniji, glasi: ‘Prepisivanje života’. I ovo jeste događaj u koji je upleteno nekoliko tokova i priča, a manje-više su priče o nasilju. To se i vezuje za sve moje komade, a odnose se uglavnom na ugroženost čoveka ili porodice od neke vrste nasilja. Da li od državnog aparata, grupe koja vrši prisilu, i čovek se bori protiv toga na razne načine“, kaže Kovačević i primećuje:

„U ovom komadu nasilje se rešava nečim što je meni jako bitno, a to je da kada država ne radi svoj posao onda ljudi preuzimaju ulogu države i vrše egzekuciju. Reč je, zapravo, o nečemu što je kod nas postalo epidemija: nasilje nad ženama i nad slabijim generalno. Ovo bi sve bilo strašno i užasno, da nije u mojim dramama i filmovima začinjeno komedijom, kako bi moglo da se gleda... Zapravo ovo jeste prepisivanje života i trudio sam se da liči na život danas.“

Glavni lik je profesorka na Medicinskom fakultetu Marta. Tu su privatni problemi, bolesti, njeni roditelji, ali, otkriva autor, i ljudi koji dolaze nepozvani i dodaju problem na problem. Tu su još tri-četiri toka o stvarima sa kojima se srećemo svakog dana. Teško je prepričati. Ima svega.

„Ne znam koliko ću još dugo pisati, pa sam rekao: ‘Hajde sve što znam’. Moja karijera se možda kosi sa onima koji prave visoku umetnost. Uvek vodim računa da moje komade podjednako vole i čistač obuće i univerzitetski profesor“, dodaje Kovačević.

Jelena Đokić tumači Martu, oko koje se plete priča. Primećuje da je to jedna od najtužnijih sudbina koju je igrala. Otvorena živa rana sa oročenim trajanjem.

„Ali onog trenutka kada Marta dozvoli sebi dobrotu bez straha da će biti povređena i dozvoli da primi nežnost bez osećaja da će biti ogrebana, tada počinje njen put izlečenja. Ovo je vapaj da se to isto desi našem društvu, da se dogode dobrota i nežnost“, tvrdi Jelena Đokić, dok je za Sunčicu Milanović, kojoj je lik Tereze prva veća pozorišna uloga, proces rada bio „kratak, zahtevan, ali ne i težak“.

Nela Mihailović ogledaće se u liku Martine majke: Sofije (Soje). Ocenjuje da je ovo komad u slavu žena, tj. da muškarci ovog puta nisu baš dobro prošli kod Kovačevića. Miodrag Miki Krstović tumači Martinog oca.

„Budući da znamo u kakvom vremenu živimo, pomislim kada bi u porodici bilo deset odsto ljubavi i poštovanja kao među nama, Srbija bi bila među srećnijim mestima na svetu“, kaže on.

Anđelika Simić (Nana) ocenila je rad na ovoj predstavi sa dve reči: lepota i lakoća stvaranja. U glumačkoj ekipi je i Dušan Tomić, student glume, a dobio je priliku da igra Batu, Terezinog brata.

„Da sam mogao da sanjam, ne bih mogao da zamislim da radim sa ovakvim ljudima. Velika mi je čast da sarađujem sa Kovačevićem. Svi su me prihvatili kao člana porodice i mnogo sam naučio iz ovog procesa“, kaže Tomić.


Autor: Borka Golubović-Trebješanin
Izvor: Politika