U krajoliku autorke bestselera Lusinde Rajli

Lusinda Rajli je rođena u Irskoj i svoju prvu knjigu je napisala kada je imala 24 godine. Autorka bestselera „Njujork Tajmsa“ i „Sandej Tajmsa“ prodala je više od deset miliona primeraka svojih romana širom sveta, a nedavno je objavila i poslednji – „Biserna sestra“, četvrti deo serijala „Sedam sestara“. Lusinda sada živi na staroj farmi koju je renovirala tokom prethodnih godinu i po dana. Razgovarali smo sa njom o životu u zapadnom Korku, najnovijoj knjizi i tome zašto voli svoj posao.

„Dom mi se nalazi usred nedođije i veoma sam srećna zbog toga“, priznaje autorka koju često možete zateći petkom na pijaci Klonakiltija. „Uvek sretnem nekog i obično završimo na kafi ili ručku (zavisno od toga koje je doba dana!)“, smeje se dok nam to govori. Omiljena mesta su joj i prodavnica „De Bara“ gde kupuje muzičke diskove i plaža tokom hladnih zimskih dana kada je potpuno napuštena i najvetrovitija. „Takođe, sa decom odlazim u azil za životinje, koji vodi moj prijatelj u zapadnom Korku, kako bismo izveli napuštene pse u šetnju po plaži. Jednog smo već udomili i svaki put kada moja deca odu tamo, očekujem da će se vratiti sa još jednim!“

Zato ne iznenađuje što je zapadni Kork odigrao ulogu u novom Lusindinom romanu „The Love Letter“ („Ljubavno pismo“) koji će se uskoro pojaviti u Velikoj Britaniji. „Zapravo sam ga napisala pre mnogo godina“, objašnjava Rajlijeva, „dok sam boravila u neverovatnoj kući koja gleda na zaliv u Roskarberiju. Sama kuća je jedna od lokacija u romanu.“

„Zapadni Kork sam koristila u još jednoj knjizi: 'Devojčica na litici' je smeštena u Klonakilti i zaliv Danvorli – još jedno mesto na kojem volim da provodim vreme. Da mogu, svaki roman bih smestila u zapadni Kork. To mi je omiljeno mesto na svetu jer je tu moj dom.“

O serijalu „Sedam sestara“, čiji je četvrti deo „Biserna sestra“ upravo objavljen, Lusinda kaže da ga je napisala jer je oduvek volela da posmatra zvezde, posebno sazvežđe Plejada. „Pre ovoga sam pisala isključivo samostalne romane i tragala za nečim što će me izazvati i uzbuditi – kao i moje čitaoce. Sada, skoro pet godina kasnije, završavam petu knjigu serijala.“

Peti deo nam donosi priču  o Tigi. „Ona je najduhovnija od svih sestara“, objašnjava Lusinda i daje nam naznaku onoga što nas očekuje. „Sebe zove 'Pahuljica' i ne smeta joj što svojim proročanstvima i uverenjima uznemirava sestre. Kao i svako sa nekim 'darom', Tigi se pita da li je njena sposobnost ujedno i prokletstvo, s obzirom na to da je redovno dovodi u neprilike. U romanu 'The Moon Sister' putovaćemo u veličanstvene škotske visoravni, gde se nalazi divlje i snežno planinsko imanje, i upoznati fascinantnu grupu lokalnih stanovnika sa kojima će se Tigi sprijateljiti. Njeno putovanje, tokom koga otkriva prošlost, vodi nas i u toplu Granadu u Španiji gde neverovatna palata Alhambra gleda na sedam svetih pećina Sakramontea dok u njima odjekuje ritam flamenko muzike...“

Kada mora da odgovori na pitanje ko je njena omiljena sestra, i izabere samo jednu, Rajlijeva bira Keke iz „Biserne sestre“: „Tako je ranjiva i stvarna“, kaže Lusinda. „Knjige posmatram kao svoju decu – drugim rečima, sve ih jednako volim, ali ponekad mi se jedna dopada više od druge, zavisi kako sam raspoložena kog dana! U suštini, tako se osećam i po pitanju svoje dece koja imaju lošu naviku da izaberu sopstveni put kada od njih očekujem da krenu nekim drugim.“

Lusinda kaže da, poput većine Iraca, priča priče od kad se rodila. „Volela sam da ih pišem kao dete jer sam živela u svojoj mašti. Mnogo je lakše živeti tamo nego u stvarnosti.“ Međutim, tek kada je radila kao glumica i razbolela se od Espten Barovog virusa, odlučila je da napiše svoj prvi roman. „Imala sam dvadeset dve godine i nisam mogla da poverujem da je moj prijatelj pročitao knjigu i dao je jednom agentu koji mi je, na moje oduševljenje, obezbedio ugovor od tri romana“, kaže spisateljica.

Tokom istraživanja za svoje romane, Lusinda odlazi na mesta o kojima će pisati i upoznaje tamošnju kulturu i lokalne stanovnike, potpuno se predajući. Zatim čita sve do čega može doći o odabranom istorijskom periodu, što često bude veoma teško jer mora doći do naslova čiji su tiraži potpuno rasprodati.

Autorka se pridržava stroge rutine dok piše. Nakon što upali kamin i privuče ogroman kožni lejzibeg, uzima diktafon i satima u njega priča priču. „Zaista se uživim u priču i živote likova – najbolje stvaram kada sam na otvorenom (ako ne pada kiša!). Imam i raspored pića koga se pridržavam kao načina da sebe nagradim: engleski čaj za doručak, kafa u 11 časova pre podne i nešto malo jače uveče!“

Priznaje da ima šarenolik književni ukus. „Ponovo čitam 'Uliksa' Džejmsa Džojsa i pokušavam da ga razumem (ne uspeva mi!). A u trenucima opuštanja, čitam serijal o inspektoru Linliju autorke Elizabet Džordž.“

„Ja sam od onih koje određeno piće, pesma ili knjiga mogu da opsednu. To znači da mi je uvek omiljeni autor onaj koga trenutno čitam, iako volim F. Skota Ficdžeralda, Idit Vorton i Ivlin Vo – 'Povratak u Brajdshed' mi je verovatno omiljena knjiga svih vremena.“

Kada ne čita za svoje zadovoljstvo, Lusinda čita svojoj deci. „Svake večeri čitam deci pre spavanja kako bih razvila njihovu ljubav prema čitanju i pričanju priča. Troje starijih su to preneli kroz odrastanje i sve troje su tokom višeg obrazovanja izabrali engleski jezik. Nažalost, najmlađi je rođen u tehnološkoj eri i veoma je teško odvojiti ga od računara i telefona, ali dajem sve od sebe.“

Iako zbog posla često odsustvuje od kuće, Lusinda kaže da su joj putovanja omiljenih deo posla.

„Iako to nažalost znači da veći deo života provodim sa koferom, poseban je užitak kada se vratim kući i spavam u svom krevetu u zapadnom Korku.“

„Mogla bih da napišem roman o našim porodičnim tradicijama, o tome kako provodimo Božiće, recimo“, kaže autorka. „Cela porodica se okupi kako bismo uspravili drvo, postavili šest pakovanja rasvete i ukrasili ga dok u pozadini svira 'Krcko Oraščić'. Takođe imamo i predstavu za Badnje veče u kojoj svako od nas učestvuje. Tokom poslednjih godina se u to uplela i tehnologija tako da sada snimamo filmove specijalno za tu priliku. Još jedna od tradicija je turnir u stonom tenisu. Nagrada je svež grejpfrut koji se specijalno doprema iz Izraela – ne pitajte!“

Izvor: westcorkpeople.ie      
Prevod: Dragan Matković
Foto: ©Boris Breuer