„U ime porodice“ ispituje živote članova zloglasnog klana

Šta je inspirisalo Nikola Makijavelija da napiše „Vladaoca“, remek-delo šesnaestog veka? Pravo pitanje bi trebalo da bude ne šta, već ko? Čezare Bordžija se ističe kao najbolji kandidat, makar prema romanu „U ime porodice“, drugog naslova Sare Dunant (nakon „Krvi i lepote“) posvećenog klanu Bordžija. Porodica je dominirala vojskom, političkim i religijskim poslovima tog doba. Na vrhuncu svoje opasne moći, Cezare Bordžija munjevito je prolazio kroz vojvodstva i gradove-države regiona, ostavljajući krvav trag pre nego bi ih učinio svojim. Njegova brutalnost i lukavstvo sažimaju osobine koje danas nazivamo makijavelske.

Za Dunantovu, želja za moći čini samo deo priče o Bordžijama. Čitaoci ne moraju biti upoznati sa istorijom da bi ih zaintrigirali likovi: dominantni patrijarh Rodrigo Bordžija, koji se uzdigao 1492. godine kao Papa Aleksandar VI, Čezare, harizmatični vođa papske vojne mašinerije, i Lukrecija, Rodrigova razmažena prelepa ćerka. Čekajte trenutak – papa ima ćerku? Takav je bio vrli stari svet koji su Bordžije nastanjivale.

Na početku romana Makijaveli putuje kao pratnja iz Firence do Rima. Dunantova iskusno humanizuje čoveka koji stoji iza klasika. Nikolo, kako ga zovu u romanu, „voli žene i vino podjednako kao politiku“ i „može da svojim šalama postidi svakog“. „Čita“ političke mahinacije koje okružuju Čezarea: „Ovo je sve pozorište! Maska, sveće koje se otapaju, mesečina, palata sa tihim zastrašenim gradom pod nogama.“

Papa, kakav se ovde prikazuje, sentimentalan je, debeo, lav tokom zime, poput Branda u bašti paradajza u „Kumu“. Aleksandar još uvek žali za nastradalim sinom Huanom, ubijenim u mafijaškom stilu pre šest godina, izvukli su ga iz reke Tibar „prošaranog ubodnim ranama“. Lukrecija se pojavljuje, ne kao zmija otrovnica kako legende govore, već kao zrela, upravo venčana žena. Pada joj na pamet da poseti livnicu svog novog muža, mušku pećinu na neki način, gde on uživa u svom hobiju prerade metala.

„Dok se nadvija nad njom, čini se da je porastao, crna gusta dlaka sa grudi uspinje mu se uz vrat iz otkopčanog prsnika, a njegovo lice je đavolski tamno od čađi i gareži. Oseća topao talas stida kako joj navire u obraze.“ Ovde nismo sasvim na teritoriji Hilari Mantel, gde opisi kraljevskog dvora isijavaju suptilnošću i intelektualnim previranjem. Kod Dunantove, zaplet je primaran, a priča mora da juriša napred.

Pravi rat tog doba odvijao se protiv bolesti. Jednostran konfilkt, koji se retko dobija, doneo je pustoš mladosti, lepoti i privilegiji. Nekada zanosna Lukrecija je obolela, lekari rade najbolje što mogu, ali je lek samo pitanje sreće. Dunantova savršeno koristi istorijski dokumentovanu Lukrecijinu rečenicu koju je izrekla dok je ležala bolesna, po autorovoj interpretaciji, od sifilisa. „Mrtva sam“, kaže bacajući sve oko sebe u paniku. U bolešću opsednutom svetu, Čezare, nekada poznat po svom dobrom izgledu, sada nosi masku kako bi sakrio izranjavano lice. Napadi bolesti služe kako bi humanizovali hladne Bordžije, Čezare je možda hladnokrvni ubica, ali te nesnosne polne ozlede izazivaju simpatije.

Italija, iz tog doba, nalik prekrivaču iskrpljenog kraljevstvima i vojvodstvima bila je izazov za kartografe, a povremeno je frustrirala i ovog čitaoca. Koristila bi mi mapa. Obilje detalja u knjizi karakterističnih za to doba navuklo me je još više, uključujući i Aleksandrovo omiljeno jelo, žive jegulje sa „mesom mariniranim u medu i sirćetu“, Lukrecijin ogromni ormar za cipele (par za parom napravljen od „naparfimisane španske kože“, drugačiji za svaki bal) i divna pisma koja je papa pisao svojoj ćerci.

Svuda se priča o Mikelanđelovoj kolosalnoj skulpturi Davida, a Leonardo da Vinči se provlači kroz dešavanja, kao kreator savršeno nacrtane mape, „sa uglovima nauljenim voskom koji je fiksira“ na kameni zid. Makijaveli piše dok „čisti zube krpom potopljenom u ruzmarin i sirće“. Čitajući „U ime porodice“ počeo sam da osećam miris pomorandži i zapaljenih drva na povetarcu u Ferari. Takvi renesansni detalji dopunjuju ljudskost Bordžija, stvarajući od njih ličnosti za koje se nadamo da postoje iza hladnog sjaja „Vladaoca“.

Autor: Džin Zimerman
Izvor: npr.org
Prevod: Miloš Vulikić