Tuga bez patetike – prikaz romana „Nesreća bez želja“

Roman koji je na srpskom jeziku bio poznat kao „Užas praznine“, Laguninim izdanjem je, takođe u izvedbi Žarka Radakovića, dobio svoj tačniji prevod. I to ne samo naslova, budući da se pod ovim kriju i ne toliko brojne, koliko precizirajuće izmene unutar teksta.

Na šta se u čuvenom Handkeovom romanu odnosi sintagma „nesreća bez želja“? Najpre, na patrijarhalni kontekst u poratnoj Austriji, gde se individualizovanje svakog ženskog bića maltene završavalo sa srednjom školom, koja je istovremeno nosila maksimum stručne spreme ogromne većine njih. A onda nastupa gotovo apsolutna zadatost života: „Sve je već predviđeno: sitna udvaranja, kikot, kratkotrajna zbunjenost, pa onda prvi put stran, ozbiljan izraz lica sa kojim već opet počinjete spremanje u kući; onda prva deca, još pomalo i postojite posle prčkanja u kuhinji, ono što kažete od početka se prečuje, a i sami sve manje čujete, pričate sami sa sobom, zatim obolele noge, proširene vene, još malo buncanja u snu, rak na polnim organima, i smrt kojom je, konačno, sudbina ispunjena.“

Nesreća je već biti osuđen na takav kontekst, naročito ako je ženska osoba sklona preispitivanju zadatih opštih mesta i nije tipična; a glavna junakinja, majka pripovedača i protagoniste, želela je da nastavi školovanje i imala izvesne ambicije, koje su se, naravno, pritiskom sredine i ogromnom inercijom izjalovile. Za razliku od većine lokalnih žena, boravila je – čak živela – u inostranstvu i prošla neku vrstu istinske ljubavi, doduše sa venčanim čovekom. Naravno da osetljivom i melanholičnom biću paket prijatnih sećanja nije dovoljna supstanca za nastavak života; pošto je posredi hipersenzitivna osoba, ona se čak, kad uporedi relativno srećnu prošlost sa zagušljivom sadašnjošnju, može samo dodatno povrediti samosažaljenjem. Pripovedač naizgled hladno, čak katkad mrzovoljno, uz tek poneki emotivni proplamsaj, beleži njene sve sitnije pokušaje svakodnevičke pobune u ophođenju sa drugima: o tome kako se ona često smeje i izruguje sagovornicima, pije, puši i čita lepu književnost. A onda se društvenoj kritici pridružuje opis nestručnog medicinskog osoblja: u glavoboljama i neizbežnom postepenom duševnom skretanju glavne junakinje lekar opšte prakse prepoznaje klimakterijum, a gradski psihijatar nervni slom, prepisujući joj uz tablete, putovanje – koje joj nije pomoglo – i šetnje po svežem vazduhu koje se naknadno mogu tumačiti i kao kobne. I završni čin nartorove majke može se čitati kao nesreća bez želja, ali ona koja je jedina preostala: glavna junakinja piše oproštajna pisma, u gradu preko recepta nabavlja stotinu pilula za spavanje, sve ih odjednom ispija i umire. S druge strane, konačni gest označava i završnu, na neki način takođe jalovu pobunu u smislu da je samoubistvo stupanje u ništavilo. Međutim, dotično manifestovanje nesreće bez želja može značiti i jedini mogući raskid sa životnom nesrećom bez želja, jedini sasvim beskompromisan postupak pripovedačeve majke. To se naslućuje i iz njegove reakcije na vest o roditeljičinoj smrti: on prvi put postaje ponosan na nju. Naime, narator i ranije implicira da većina stanovništva kraja u kojem ona živi priželjkuje smrt, a samo njegova majka je dovoljno hrabra da do nje dođe vlastitom odlukom.

Čitaocu koji je do sada imao taj peh da propusti „Nesreću bez želja“ opisani odnos sina i roditeljice može delovati malo čudno, ali on je morao biti takav kako bi se tuga zbog majčinog odlaska opisala izvan opštih mesta i bez i primese patetike. A s obzirom na značaj teme i neobičnost postupka, već bi to bili dovoljni razlozi da opravdaju mišljenje norveškog pisca Karla Uvea Knausgora sa korice Laguninog izdanja: „Jedna od najboljih i najvažnijih knjiga našeg vremena.“

Autor: Domagoj Petrović