Tri pitanja za Miomira Petrovića

Novi roman „Središnja pustinja“, koji dočarava atmosferu lične i globalne pustinje 21. veka, povod je bio da redakcija časopisa Bukmarker postavi tri kratka pitanja Miomiru Petroviću.



Vaši prvi romani bili su inspirisani Orijentom, ali i istorijom. Ali sve se više bavite aktuelnim trenutkom, čak i bliskom budućnošću. Kako objašnjavate tu promenu orijentacije?

Tek je moj treći roman „Persijsko ogledalo“ bio početak orijentalnih potraga. Ne jedan za drugim, ali sledili su „Arhipelag“ i kasnije „Libansko leto“. Bliski istok kao mesto susreta ali i sudaranja Istoka i Zapada za mene su jedna od paralelnih opsesivnih tema. Ne i jedina. To orijentalno što prepoznajem u sebi, potraga za drugim Ja, dvojnikom, sklonost dertu i misticizmu... sve je to jedna velika, jedinstvena potraga za identitetom. Ne samo ličnim već kolektivnim, balkanskim. Sledili su romani vezani za istorijski trenutak koji nosi akustiku aktuelnih događaja – jer pisac uvek govori o vremenu sadašnjem, on se uvek bavi aktuelnim čak i onda kada na prvi pogled poseže za mitskim ili prošlim – pa onda oni, poput „Black Lighta“, koji tretiraju blisku distopijsku budućnost. Čini mi se da se u „Središnjoj pustinji“ u mom opusu susreću, ako sam smem to da primetim, digitalna budućnost našeg sveta, grozomorna potrošačka sadašnja realnost prostačkog kapitalizma i, sa začinima Orijenta, prošlost zavijena u sufi mistiku. Uostalom, nakon dve godine života u Emiratima za mene je osnovni utisak da je tamo reč o „digitalnom srednjem veku.“ Tako rečeno, kod pisca koji ima mnogo naslova nikada nema zaokreta u orijentaciji već dopunjavanja, mešanja, preplitanja narativnih linija.

Za šta je tačno metafora sam naslov romana: Središnja pustinja?

Za pustinju koja u svom minimalizmu, jer oko u pejzažu nema šta da zapazi, okreće očne jabučice ka unutra, ka samoposmatranju, večnim pitanjima. Čitava arabljanska pustinja je jedna ogromna isposnička kelija bez krova nad glavom u kojoj se preispitujete, nekada čak doživljavate „profetski tinitus“ (čujete glasove anđela ili demona, nikada ne možete biti sigurni) koji vas upućuje već negde. Emirati su spoj te beskrajne puste prirodne sredine i ispraznosti luksuznog života, postojanja u „zlatnom kavezu“ u kome se sve napinje i trudi da postane American Dream i života u novcu bez uloženog napora. Junaci ovog romana – jedan u stvaranju nove, virtualne Jugoslavije, drugi u prihvatanju lokalnog mentaliteta i vere, treći u raspetosti između savremenog demokratskog načina razmišljanja i prezira prema konzumerizmu – dospevaju u prostore ličnih unutarnjih pustinja svoje duše. Naslov je metafora za pustinje koje postoje u samom savremenom čoveku, ali i oaze koje se bore protiv politički korektnog života koji nam nameće svet.

Roman je zasnovan na vašem iskustvu u Emiratima. Da li ste ga pisali dok ste boravili tamo i koliko ste sebe uneli u glavnog junaka?

Da, ostavio sam po strani rukopis na kome sam do tada aktivno radio da bih čulne fascinacije, nova i neispitana, sirova iskustva uhvatio dok su još uvek sveža, dok pulsiraju. „Središnja pustinja“ nije roman toliko o Emiraćanima koliko o Srbima i Hrvatima, servilnim Indijcima i Pakistancima, obezdušenim Englezima i belim Afrikanerima, simpatičnim Nigerijcima, spetljanim Filipincima, uobraženim Arapima, duševnim Libancima... Rečju, o Vavilonskoj kuli koja nudi globalizam. Na mestu koje se čini najmanje pogodnim za bilo kakav život – beskrajnoj neplodnoj pustinji.

Izvor: časopis Bukmarker