VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Tragični život i smrt autora „Majstora i Margarite“

Iza Osipa Mandeljštama, koji je tragično okončao život u sibirskom tranzitnom logoru 1938. godine, ostala je sledeća rečenica: „Samo se u Rusiji poezija toliko poštuje da zbog nje ubijaju ljude.“

Ime Mihaila Bulgakova danas se ubraja u red najpoznatijih u istoriji ruske književnosti. Međutim, način na koji je proveo poslednje dve decenije svog kratkog života govori nam sve što treba da znamo o položaju slobodoumnog stvaraoca u okvirima jednog represivnog sistema. Suočen sa neumoljivom cenzurom i neprestanim nadzorom vlasti, dvanaest godina je u tajnosti pisao roman „Majstor i Margarita“. Smatrao ga je svojim remek-delom. Piščeva udovica, koja je poslužila kao inspiracija za lik Margarite, bila je svesna opasnosti koju joj je mogao doneti ovaj satirični portret sovjetske birokratije i krila je rukopis čak i posle Staljinove smrti. Oštro cenzurisan, roman se prvo pojavljivao u nastavcima tokom 1966. i 1967. godine, da bi tek 1973. bio objavljen u celini. Preveden je na većinu svetskih jezika i više puta adaptiran za film, televiziju i pozorište. Smatra se da je bio inspiracija sa pesmu „Sympathy for the Devil“ benda Rolingstons.

Iako je pažnja većine komentatora usmerena na piščev posthumni trijumf, ozbiljniji osvrt na njegovu karijeru navodi nas na jedno veoma važno pitanje: zašto je, i pored stalnih pritisaka, nastavljao da piše? Od ranih dvadesetih godina prošlog veka pa sve do smrti 1940. godine, napisao je na desetine kratkih priča, četiri romana i deset pozorišnih komada. Posle početnog uspeha sa komadom „Dani Turbinovih“, objavljivao je veoma malo, a iz njegovih pisama i beležaka i dnevnika njegove supruge jasno se vidi koliko ga je cenzura pogađala. Dobijao je narudžbine od pozorišta – reditelji poput Konstantina Stanislavskog i Vsevoloda Mejerholjda su žarko želeli da sarađuju sa mladim piscem – a onda je izvođenje njegovih predstava bilo zabranjivano. Neka od njegovih dela prokrijumčarena su u inostranstvo gde su stekla veliku popularnost, ali država je neprestano odbijala da mu izda dozvolu da emigrira. U jednom od pisama sovjetskim vlastima Bulgakov ističe da se zbog silnih zabrana oseća kao da su ga živog zakopali. Režim je verovao da će uspeti da ga ućutka. Na kraju su možda čak i pomislili da im je to pošlo za rukom.

Život pisaca u Sovjetskom Savezu bio je pun opasnosti. Mandeljštam je uhapšen i prognan zbog jedne pesme. Maksim Gorki, petostruki kandidat za Nobelovu nagradu, umro je pod misterioznim okolnostima u kućnom pritvoru. Mejerholjd je uhapšen, mučen, izveden na suđenje i streljan, a ista sudbina zatekla je i Isaka Babelja. Boris Pasternak je bio jedan od retkih čiji je život pošteđen. Priča se da je Staljin lično precrtao njegovo ime na spisku za likvidaciju govoreći: „Ovog zanesenjaka ne dirajte.“

Pretpostavlja se da je incident u kome je Bulgakov spalio ranu verziju „Majstora“ bio isključivo rezultat piščeve frustracije. Nije delovao kao neko koga je bilo lako zastrašiti i otvoreno je kritikovao boljševičke ambicije. U romanu „Pseće srce“ rugao se ideji o novom sovjetskom građaninu kao nakaznom rezultatu bizarnog eksperimenta. U drami „Bratstvo licemera“ preispitivao je Molijerove pokušaje da balansira između umetničke slobode i ortodoksije moćnih katolika. U komadu „Grimizno ostrvo“ poslužio se likovima Žila Verna kako bi revoluciju prikazao kao sukob između eksploatisanih domorodaca i nadmenih kolonista.

U pismu sovjetskim vlastima 1930. godine, Bulgakov je „Grimizno ostrvo“ nazvao rezultatom svog zalaganja za stvaralačku slobodu. „Strasno se zalažem za tu slobodu i smatram da svaki pisac koji ističe da mu ta sloboda nije potrebna podseća na ribu koja javno tvrdi da joj nije potrebna voda.“ Dodao je da su od 301 napisa o njemu u sovjetskoj štampi, 298 bili „zlonamerni i neprijateljski nastrojeni“. Naročito je istakao citat iz Komsomolskaje pravde: „Bulgakov, pripadnik novoburžoaskog nakota, bljuje svoj nemoćni otrov po radničkoj klasi i njenim komunističkim idealima.“

Kao i svaka druga moderna politička grupacija, Staljinov režim bavio se isključivo propagiranjem sopstvene interpretacije istine. Ne zna se tačno da li je tvorac pojma „socijalistički realizam“ bio Gorki ili sam Staljin, ali najvažnije je bilo primorati pisce da, vođeni zacrtanim skupom načela, veličaju zasluge i heroizam proleterijata. Od umetnika se nije očekivalo da život u Sovjetskom Savezu prikazuju realistički već aspirativno, sa krajnjim ciljem izgradnje jedne potpuno nove kulture. Staljin je prepoznao neograničenu moć ideja kao sredstva za širenje uticaja, propagiranje neistina i obračun sa potencijalnim suparnicima.

Neki istoričari spekulišu da je neprikosnoveni lider sovjetskog režima lično štitio Bulgakova od gulaga, kao što je to činio i sa Pasternakom. Zna se da je bio oduševljen komadom „Dani Turbinovih“, a dokumenti Moskovskog umetničkog pozorišta svedoče da je predstavu gledao čak petnaest puta, uprkos privremenoj zabrani izvođenja koju je doneo Glavni repertoarski komitet. Ova neobična odanost možda je podstakla Bulgakova da napiše komad inspirisan Staljinovim životom. „Batum“ je trebalo da opisuje diktatorov politički uspon u periodu između 1898. i 1904. godine. Bila bi to prilika da se Bulgakov pozabavi svojim omiljenim temama sukoba dobra i zla, ljudske savesti i izdaje, ali i da preispita odnos prema čoveku koji je definisao njegovu karijeru. Osim toga, konačno bi, pod maskom socijalističkog realizma, ponovo video izvođenje nekog svog dela na pozornici.

Kao lekar, nema sumnje da je bio svestan svog lošeg zdravstvenog stanja. Možda je taj komad video kao svoju poslednju šansu. Uprava Umetničkog pozorišta je rado prihvatila ideju i planirali su da ga postave na scenu u čast Staljinovog šezdesetog rođendana. Staljin, međutim, nije bio zainteresovan za tuđe interpretacije njegovog života i blokirao je projekat. Bulgakovu i pozorišnoj trupi je pred sam početak proba naređeno da se vrate kući. Iako su očekivali da će biti pohapšeni, do toga nije došlo, ali to je bio udarac koji je dotukao duboko razočaranog pisca. Godinu dana kasnije bio je mrtav.

U pismu koje je tačno godinu dana pred smrt uputio Vikentiju Veresajevu, Bulgakov objašnjava svoju potrebu da piše uprkos nesavladivim preprekama:

„U ovom trenutku bavim se poslom koji, gledano iz ugla svakodnevnog života, deluje sasvim bemisleno – radim poslednju reviziju svog romana. Koliko god pokušavo da se obuzdam, ne mogu da ne posegnem za olovkom. Proganja me čudna potreba da konačno svedem račune sa književnošću.“

Šta su bili ti konačni računi? Šta je to postigao u „Majstoru i Margariti“? Šta je to bilo toliko vredno rizika?

Površno gledano, Bulgakov kroz priču o poseti đavola Moskvi čitaocu nudi satiričan osvrt na sistem u kome živi. Ispod tog sloja krije se, međutim, faustovska priča o borbi pisca da objavi svoje životno delo; priča o čoveku koji, suočen sa nedostižnošću sreće, dovodi u pitanje svrhu svoje ambicije. Paralelno prati dva sveta – Staljinovu Moskvu i Jerusalim u doba Rimskog carstva – i opisuje sveprisutnost vladareve volje i posledice koje trpe njegovi podanici, odnos pisca i njegove muze, kompleksne nedostatke ljudske prirode, gubitak i iskupljujuću snagu ljubavi. Ispripovedana je u duhu bogate ruske književne tradicije i ni u kom pogledu ne zaostaje za delima kao što su „Doktor Živago“ ili „Ana Karenjina“.

Bulgakovljev svet pun je birokratskih zavrzlama, komične ironije i ljudi koji bi inače, u nekim drugim okolnostima, život proveli blaženo nesvesni sopstvenog kapaciteta za činjenje zla. Piščeva namera nije nužno bila da menja svet, već da ga prikaže u svoj njegovoj složenosti, humoru i hororu. Možda je jednostavno želeo da haos preobrazi u nešto lepo i trajno, i na taj način otkrije istinu. Istina je bila vredna svih nevolja, opasnosti i nametnute tišine. Možda se to dogodilo kasnije nego što je očekivao, ali njegovi računi su svedeni.
 
Autor: Džuli Lekstrom Hajms
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak laguna knjige Evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak
03.06.2020.
Ne tako davno, Linda Kan sedela je pored bolničkog kreveta u Hjustonu, osećajući se jako neprijatno. Pored nje je ležao njen osamdesetosmogodišnji otac. Imao je slabo srce. Morao je na operaciju. ...
više
kako je majčinstvo sare hejvud inspirisalo roman kaktus  laguna knjige Kako je majčinstvo Sare Hejvud inspirisalo roman „Kaktus“
03.06.2020.
Putovanje svake žene ka majčinstvu je jedinstveno, ali poput Suzan Grin, junakinje mog romana „Kaktus“, moje je došlo kasnije u životu i donelo gomilu iznenađenja. Kao što to radim sa većinom stvar...
više
srpske biblioteke na evropskom portalu creativesunite laguna knjige Srpske biblioteke na evropskom portalu CreativesUnite
03.06.2020.
Digitalne zbirke Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, udruženja Adligat (Muzej knjige i Biblioteka Lazić) i Narodne i Univerzitetske biblioteke Republike Srpske objavljene su na portalu Crea...
više
dušan krtolica slobodan sam kad crtam laguna knjige Dušan Krtolica: Slobodan sam kad crtam
03.06.2020.
Dušan Krtolica ima 17 godina i pravi je crtački genije, a njegov talenat je nadaleko poznat. Ovaj mladić stvorio je mnoštvo crteža kao i „Enciklopediju praistorijskih životinja“. Još kao dete pohađao ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.