Za vreme korišćenja bilo koje stranice na našem web-sajtu, kompanija Laguna d.o.o. može da sačuva određene informacije na korisnikov uređaj putem "kolačića" (engleski "cookies"). Više o kolačićima
Džordž Dolbi je popodnevne časove Badnjeg dana 1869. godine provodio opuštajući se u svojoj porodičnoj kući u Ros-on-Vaju, malom gradu pored reke u Herefordširu u Engleskoj. Spokojnu atmosferu iznenada je prekinula isporuka očajničke poruke: Gde je ta ćurka? Nije stigla!!!!!!
Pošiljaocu – Čarlsu Dikensu glavom i bradom – odgovor bi stigao pre isteka dana. Ali da li bi mu stigla i njegova božićna ćurka?
Praznično živinče
Dikensova naklonost ćuretini (kao glavnom jelu božićne trpeze) ne počinje niti se završava nesebičnim gestom Ebenezera Skrudža prema porodici Krečit u „Božićnoj priči“. Ova ptica se pojavila u još nekim njegovim božićnim pričama, počevši od „Sedam siromašnih putnika“ (The Seven Poor Travellers) pa sve do „Božićne večere“ (A Christmas Dinner).
Bilo je opšte poznato da je i sam Dikens voleo da jede ćuretinu i da ju je često spominjao u prepiskama u vezi sa pripremama proslave Božića. U viktorijansko doba, ljudi su imali običaj da prijatelju pošalju ćurku za praznike, a Dikensovi izdavači su to po navici činili svake godine.
„Moja draga gospodo“, pisao im je 2. januara 1840. godine, „odlučio sam da vam ne zahvalim na ćurki dok sasvim ne bude nestala, kako biste mogli da steknete predstavu o njenim zapanjujućim mogućnostima. Ostaci te blagoslovene ptice bili su deo jučerašnjeg doručka – ponavljam, jučerašnjeg – dok su ostali delovi završili u sedam roštiljskih jela, jednom kuvanom i jednom ili dva hladna ručka.“
Stoga, kada je 1869. godine Džordž Dolbi odlučio da cenjenom piscu pokloni jednu od tih blagoslovenih ptica, to se činilo kao dobra ideja. Dolbi, veseljak u kasnim tridesetim, već nekoliko godina je vodio javna čitanja Dikensovih dela; a za to vreme su se njih dvojica zbližili. Praznični period te 1869. godine bio je posebno užurban, jer je Dikens upravo završio svoje poslednje recitovanje u Londonu 22. decembra. Iako su porodične obaveze sprečile Dolbija da prisustvuje predstojećoj božićnoj proslavi kod Dikensovih u Kentu, želeo je da bude tamo sa njima, makar duhom – pa je planirao da im obezbediti ćurku.
Dolbi je dobro znao koliko je osobi koja je napisala „Božićnu priču“ važan izbor ćurke koja će biti servirana na božićnoj proslavi.
„Mnogo sam se pomučio da se za njega odvoji najfinija ćurka koju jedva da je ko u blizini Rosa, ili čak u celom okrugu, mogao da priušti“, napisao je u svojim memoarima iz 1887. godine (Charles Dickens As I Knew Him). Nakon što je nabavio „praznično živinče“ koje je imalo oko 13,5 kg, Dolbi je obavestio Dikensa da će mu biti dostavljena do Badnje večeri.
Dakle, možete samo da zamislite piščevu preneraženost kada 24. decembra od ćurke nije bilo ni traga ni glasa.
Vagon u plamenu
Dikensova melodramatična poruka nije bila jedina koja je tog kobnog popodneva dostavljena Dolbiju. Dolbi je saznao i da desetak drugih paketa sa hranom koje je poslao nije stiglo do onih kojima ih je namenio.
Krenuvši do lokalne železničke stanice da istraži celu stvar, zbunjeni darodavac se na putu slučajno susreo sa šefom stanice, koji je išao ka Dolbijevoj kući sa lošim vestima. Vagon koji je služio za prevoz tereta, a u kome su bile praznične košare, zahvatio je plamen negde između Glostera i Redinga.
Uzrok požara je do dan-danas ostao misterija. Prema informacijama iz Britanskog nacionalnog muzeja železnice, moguće je da su varnice motora zapalile drveni deo konstrukcije vagona dok je voz bio u tunelu. U svakom slučaju, Dolbi se nije previše bavio time, pa čak ni obezbeđivanjem nadoknade za robu, „jer njena vrednost... nije bila nikakva u poređenju sa mojom uznemirenošću zbog pomisli da gospodin Dikens neće dobiti svoju ćurku za Božić“, zabeležio je. Dolbi je odmah poslao telegram svom prijatelju da mu kaže da što pre nabavi drugu ćurku.
Nažalost, Dolbijevo narativno umeće nije moglo da se meri sa Dikensovim (a čije može?), jer se u njegovom zapisu ne spominje da li je neka druga ptica nabavljena na vreme za božićnu večeru. Međutim, znamo da Dikensovo ogorčenje nije potrajalo. Dikens je 5. februara 1870. godine napisao odgovor Džejmsu Čarlsu Kingetu, nadzorniku Velike zapadne železnice, koji mu se pismenim putem izvinio zbog incidenta:
„Odgovarajući na Vaše pismo, moram da kažem da nema sumnje da je moj božićni obrok uproprašćen zbog nesreće koja se nije mogla izbeći, i da to nisam uzeo Velikoj zapadnoj železničkoj kompaniji za zlo.“
Dolbi navodi da je Dikens navodno „često [spominjao] tu situaciju sa zahvalnošću“. Zašto sa zahvalnošću, pitate se? Zato što je železnička kompanija „ugljenisane ostatke ćurećeg i junećeg mesa“ jeftino prodala siromašnim stanovnicima Redinga.
Autor „Olivera Tvista“ preminuo je u junu 1870. godine – što znači da postoji mogućnost da se meso njegove poslednje božićne ćurke našlo na trpezi društvene klase koja mu je poslužila kao inspiracija za mnoge njegove najupečatljivije likove. Da je predstavnike Velike zapadne železnice posetilo nekoliko božićnih duhova možda bi besplatno podelili ugljenisano meso.
Postanite član Laguna Kluba čitalaca i uživajte u benefitima!
Gift program od 10%, popusti do 30%, a specijalni rođendanski popust čak 40%!
E-mail adresa je obavezna
Da biste osigurali da su vaši podaci o nalogu ažurirani, molimo vas da potvrdite e-mail adresu koju želite da koristite za prijavu i obaveštenja o nalogu.
