Toni Parsons: Većina ljudi na svetu radi samo da preživi

„Mi treba da budemo realni u pogledu različitih uloga koje moramo igrati, i samo pokušati da uradimo najbolje u svakoj od njih.“

„Potraga za suncem“, novi roman britanskog bestseler pisca Tonija Parsonsa, priča je o porodici taksiste Toma Fina. Posle sukoba sa provalnicima u svojoj kući, kada zbog toga zamalo nije završio u zatvoru, Fin odlučuje da se s porodicom preseli na tropsko tajlandsko ostrvo Puket.

Puket je ostvarenje svih snova porodice Fin – tropski raj u kom deca plivaju sa slonovima, giboni pevaju ljubavne pesme u džungli, Andamansko more liči na tirkizno staklo, a mlada porodica može slobodno da se razvija.

No nesreće izazvane ljudskom voljom i neukrotive sile prirode prete ovoj tropskoj idili. I roman „Potraga za suncem“ kao i sve ostale knjige Tonija Parsonsa: „Čovek i dečak“, „Za moju malu“, „Čovek i žena“, „Ljudi i dečaci“, „Prava porodica“, „Naše nezaboravljene priče“, „Moja omiljena supruga“, „Novi početak“, i zbirku priča „Odlasci“, i zbirku kolumni „O životu, smrti i doručku“ objavila je izdavačka kuća Laguna u prevodu Nenada Dropulića.


Eksplozija panka i novog talasa

Toni Parsons je rođen u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo 20 godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Parsons se oženio koleginicom, a kada su se razveli dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom. U devedesetim je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u BBC-jevoj emisiji „Late Review“.

Toni Parsons je sin bivšeg marinca, dobitnika Ordena za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa – sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao – čine okosnicu i srž romana „Čovek i dečak“.

Toni Parsons je danas jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske.

Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. Devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u BBC-jevoj emisiji „Late Review“. Sada je profesionalni pisac i kolumnista britanskog lista „Miror“.

U razgovoru za „ART Vijesti“ Toni Parsons je iz Londona govorio o romanu „Potraga za suncem“ i svojoj prvoj zbirci priča „Odlasci“, za koju je inspiraciju našao na londonskom aerodromu „Hitrou“.

Poput Vaših prethodnih romana i novi „Potraga za suncem“ je porodična priča. Ali po čemu je porodica Toma Fina posebna?

„Porodica iz ’Potrage za suncem’ je više od porodice radničke klase. Otac Tom je taksista koji je izgubio posao. Njegova supruga Tes je učiteljica u surovoj državnoj školi i ona je odrasla bez roditelja. Dakle, oni su siromašni ljudi, a više su nalik porodici u kojoj sam ja odrastao kao dete.“

Vi kažete da je roman „Potraga za suncem“ inspirisan vašim iskustvom. Vi često putujete na Tajland, a Vaš otac je planirao da se iseli sa svojom porodicom u Australiju. Možete li to pojasniti?

„Moj otac je bio razočaran svojim životom kada sam bio dete. On se borio u ratu i nije mislio da je zemlja u koju se vratio zemlja pogodna za junake. On nije smatrao da je ta zemlja razumela žrtvovanje koje su mnogi od njegovih prijatelja podneli u ratu. Mnogi od njih su poginuli u borbi protiv Nemaca, u stvari većina njih. On je napustio školu sa 14 godina i radio je kao piljar, prodavao je voće i povrće u maloj prodavnici. Radio je i kao vozač kamiona i kao prodavac na pijaci, radeći na pijačnoj tezgi. Uvek je naporno radio, ali nikada nije zaradio mnogo novca.

On je hteo da pokuša u drugoj zemlji, i sve smo bili sredili da se preselimo u Australiju kada sam ja imao 10 godina. U to doba engleska porodica se mogla preseliti u Australiju brodom (u jednom smeru!), bilo je potrebno samo da uplati 10 funti. Trebalo je da krenemo. Svi formulari su bili popunjeni.

A onda, baš pred polazak moja majka je donela odluku, ako bismo se preselili u Australiju, ona nikad više ponovo ne bi videla svoju majku. Verovatno je bila u pravu. U to vreme Australija je bila poput druge planete. Tako smo mi ostali u Engleskoj.

Ali ja sam često razmišljao o snovima moga oca o Australiji kada sam pisao o ovom potezu porodice koja se preselila na Tajland. Svako sanja o boljem životu za svoju porodicu.“

Kaže se da su pisci često u potrazi za izgubljenim rajem. Šta je u Vašem romanu izgubljeni raj?

„Tajland nudi sve stvari koje nedostaju Engleskoj. Sjaj sunca. Toplotu. Život koji je bliži prirodi. Život koji je jeftiniji, jednostavniji, sa manje kriminala. I Puket, deo Tajlanda u koji oni idu, sazdan je od svih ovih stvari, ali čak i raj ima tamnu stranu.“

Moć prirode i tajlandski cunami u Vašem romanu su vrsta čistilišta na Zemlji. Kako razumeti ove prirodne sile u vašem romanu? Pre nekoliko godina italijanska spisateljica Suzana Tamaro rekla mi je u intervjuu da bi trebalo da bude ratova kako bi ljudi shvatili koji su prioriteti u njihovim životima. Mislite li da je taj stav ispravan i može li se primeniti u Vašem romanu za prirodne sile?

„Živim u zemlji u kojoj nema prirodnih katastrofa. Mi nemamo zemljotrese, cunamije i tajfune. Mnogo velikih prirodnih sila koje ubijaju i uništavaju živote u drugim delovima svijeta ne postoje ovde. Umesto toga, mi imamo terorizam, bande sa pištoljima i noževima, pa čak i bombama. Tako da sam fasciniran silom prirode. Kako je mnogo moćnija od bilo koje bombe koju je ikada izmislio čovek. Pre nekoliko godina bio sam u Japanu tokom zemljotresa i mnogo inspiracija o prirodnim katastrofama iz ’Potrage za suncem’ potiče od tog iskustva.“

„Potraga za suncem“ je knjiga o značaju porodičnog jedinstva. U stvari, Vi uvek pišete na različite načine o porodici, o modernoj porodici. Svedoci smo da se porodica kao institucija ubrzano menja. Kako na to gledate kao pisac?

„Porodično jedinstvo je nekada izgledalo isto. Otac radi, majka vodi brigu o kući, deca idu u školu. To je vrsta porodice u kojoj sam ja odrastao i to je vrsta porodice u kojoj živim sada. Ali tu su i hiljade drugih porodica, porodica sa jednim roditeljem, porodica u kojima žive svi zajedno sa decom iz starih brakova, porodica u kojima i muškarac i žena oboje rade samo da bi preživeli. Dakle, ne možemo govoriti o porodičnom jedinstvu kao da je to samo jedna stvar više. Ono je raznovrsno i razlikuje se kao pahulje. Razlika je u tome da su muškarci sada uključeniji u odgajanje svoje dece nego što su bili u prošlosti. Ali, naravno, postoji takođe mnogo više razvoda, a odsutniji roditelji su uglavnom muškarci, ali ne uvek.“

Vi često pišete o materijalističkom svetu modernih ljudi, novcu i karijeri. Ova činjenica povezuje sve ljude, zar ne?

„Odrastao sam u porodici koja je pripadala siromašnoj radničkoj klasi, tako da sam oduvek razumeo važnost napornog rada i plaćanja svojih računa. Mnogi pripadnici srednje klase, fakultetski obrazovani ljudi misle da posao treba da predstavlja ispunjenje i duhovno zadovoljstvo. To je super ako možete naći takav posao, ali većina ljudi na svetu radi samo da preživi. Osećam se srećno i blagosloveno što sam imao karijeru kakvu sam imao. Ali moj stav prema poslu je isti kao i mog oca – a to je da radim ono za šta sam rođen, to je razlog zašto sam ovde, to je ono sa čim izdržavam svoju porodicu. Sve ostalo je bonus. Jedan od velikih darova u životu je voleti svoj posao.“

Prošle godine proveli ste nedelju dana na londonskom aerodromu „Hitrou“ kao „writer in residence“ (pisac na boravku). Koji su Vaši utisci?

„Uživao sam u vremenu provedenom na aerodromu, jer je bilo puno iznenađenja. To je učinilo ’Odlaske’ jednom od mojih omiljenih knjiga. Bio sam zapanjen da su kontrolori avio-saobraćaja gomila mladih, dugokosih dečaka u ranim dvadesetim. Bio sam zadivljen nekim neverovatnim znamenitostima koje piloti vide (dva izlaska sunca, severnu svetlost koja se iznenada rasprsne oko njihovog aviona, krvavi crveni mesec koji se diže u mrklocrno nebo). Svako je bio opsednut svojim radom na ’Hitrou’ – službenici u sektoru za imigraciju, policija, čovek sa recepcije centra za životinje, gde stiže svaka životinja: od polo ponija do krijumčarenih zmija. To je bio sjajan letnji posao.“

Na „Hitrou“ ste pronašli inspiraciju za prvu zbirku priča „Odlasci“. Ova knjiga otkriva mnogo toga što se dešava na aerodromu, može se reći da je ovo knjiga o „životu“ aerodroma. Ali ipak, vaš fokus ostaje na ljudima. Zašto?

„To je zato što i muškarci i žene koji rade na aerodromu čine ga živim, oni mu daju meso i krv i osećaj i smisao. Bez ljudi koji tamo rade, to bi bila samo arhitektura.“

Da li možda planirate još novih nastavaka prvog romana „Čovek i dečak“ (posle „Čoveka i žene“ i „Ljudi i dečaka“)? Hoćete li opet pisati o novim događajima Harija Silvera?

„Ne mislim da ću više pisati o Hariju Silveru. Tri knjige su lep broj. Tu je data klasična struktura pripovedanja: početak, sredina i kraj.“

U jednoj kolumni poredili ste muškarce sa Bridžit Džouns, rekavši da su puni nerealnih očekivanja i očaja. Zašto?

„Muškarcima je teško da budu dobri u svemu. Da biste bili sjajan otac, sjajan muž, sjajan ljubavnik treba imati dobru karijeru i dobru porodicu. To je teško. Ne možete biti na tri mesta odjednom – u kancelariji, voditi dete u školu, zuriti u oči svog partnera. Muškarci su otkrili da ’raditi sve’ nije isto što i ’imati sve’. Mi treba da budemo realni u pogledu različitih uloga koje moramo igrati, i samo pokušati da uradimo najbolje u svakoj od njih.“

Kao novinar, počeli ste karijeru pišući o muzici. Da li je muzika i dalje važan deo Vašeg života? Kada biste danas pisali o muzici, na koje biste grupe skrenuli pažnju?

„Muzika je važna za mene. Volim muziku i dalje, ali ja volim staru muziku, pretpostavljam. Upravo sada slušam CD Van Morisona. Nema novog Van Morisona, koliko ja mogu reći. Nekada su muziku stvarali divovi, a sada je prave patuljci. Dakle, mislim da ću se držati divova.“

Vaš roman postavlja veliko filozofsko pitanje – šta je sreća i kako je pronaći. Koji je Vaš odgovor?

„Mislim da sreća dolazi i odlazi. Mislim da kada pokušate da postanete srećni dostizanjem nekog cilja – novi posao, novi dom, novi ljubavnik, nova zemlja – uvek se razočarate. Mislim da se sreća nalazi u malim, jednostavnim zadovoljstvima života. Važna stvar je prepoznati ove prolazne trenutke sreće kad ih pronađete.“

Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: Vijesti