Jedan od najpoznatijih savremenih britanskih pisaca
Toni Parsons, čija dela beleže milionske tiraže, bio je
specijalni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.
Pravi kuriozitet predstavlja činjenica da je Parsonsov najnoviji roman „
Ubistvo za prezauzete“ doživeo svetsku premijeru upravo u Beogradu, pred publikom ka kojoj pisac ne krije svoje divljenje, i to čak dva meseca pre objavljivanja u Velikoj Britaniji, a u ekskluzivnom intervjuu za Kurir otkrio je mnogo toga.
Ovo nije prvi put da ste u Beogradu. Šta Vas veže za našu prestonicu i publiku kojoj se uvek vraćate?
Prvi put sam bio u Beogradu pre 50 godina, pa se moj ponovni dolazak može gledati i kao godišnjica. Tada sam imao svega 20, a sada punih 70 godina. Mogu vam reći da se grad dosta promenio, pogotovo od pandemije virusa korona. Izgleda mi kao da se mnogo izgradio – ima mnogo fensi apartmana blizu reke, oseća se vibracija prostranstva, ali takođe i gužva u saobraćaju (smeh).
Sećam se vrlo dobro svog višemesečnog putovanja kroz Evropu, kada sam prolazio i kroz bivšu Jugoslaviju. Tada sam bio mladić i odmah po dolasku u Beograd dogodila mi se jedna anegdota. Čim sam izašao iz voza, jedna žena je proturila glavu kroz prozor i ponudila mi smeštaj. Isprva sam pomislio – kako bi to uopšte moglo da funkcioniše, ali sam odlučio da prihvatim i to se na kraju ispostavilo kao sjajna stvar. Ubrzo sam upoznao njenog sina i sećam se da mi je natočio neko žestoko piće (rakiju), a čak spakovao i bocu istog pića za moj predstojeći put u Grčku. (smeh)
Ali kada mi neko kaže
Beograd, prvo što mi prođe kroz glavu jesu moji čitaoci. Ovde zaista imam mnogo strastvenih čitalaca koje poštujem, jer se takva vernost publike ne sreće bilo gde. Nama piscima ume da se desi, iako smo već stekli popularnost, da odemo u neko mesto gde za nas niko nije čuo, niti je zainteresovan. Kod beogradske publike to je sasvim suprotno. Osećam se poštovano, voljeno i dobrodošlo i to mi zaista znači. Ista iskustva imao sam i u Novom Sadu i Nišu.
U poslednjem intervjuu za Kurir izjavili ste da se beogradski Sajam knjiga može zameniti Frankfurtski. Kako danas komentarišete razvoj književne scene u Srbiji?
O razvoju književne scene vam ne mogu puno toga reći, ali mogu istaći da sam izdavaštvom u Srbiji prezadovoljan. Laguna radi prevode mojih knjiga godinama unazad, koje se prevode i na 50 drugih jezika širom sveta, a razlika je u kvalitetu prevoda koji je krucijalan za tačan doživljaj dela i posvećenost čitalaca. Jednostavno je – ako knjiga nije prevedena dobro, neće biti uspešna. Ono na čemu sam, takođe, zahvalan jeste strpljenje koje, u mom slučaju, daje Laguna kao izdavaštvo. Ne može svaki roman biti uspešan podjednako, ali oni uprkos usponima i padovima teže tome da ostanu uz pisca do kraja.
A Frankfurt... to vam je jedan korporativni grad bez duše u kom je i početak i kraj samo biznis. Iz lično moje perspektive gledano, izdavaštvo u Srbiji je živo i mislim da svaki mladi srpski pisac treba sebe da smatra srećnikom jer se rodio u državi u kojoj ljudi vole knjige i pisce i umeju zaista da se poistovete sa pričom. Kao stranac u vašoj zemlji, mogu da kažem da osećam istinsku ljubav ka čitanju koji ima vaša država, za šta smatram da se izgubilo u većini drugih.
U današnje vreme, kud god da otputujete, svakom drugom mladom čoveku pogled će se izgubiti negde u gledanju Netfliksa ili slatkih kučića na Instagramu, ali ja i dalje verujem u knjige i moć priče koju nosi, a osetim da i moja publika ovde razume tu emociju i to je ono što Srbiju čini drugačijom od drugih.
Vaše knjige se prevode na mnogo jezika. Da li postoji neka razlika u čitalačkoj publici kod nas i u drugim zemljama?
Zahvaljujući sjajnim prevodima, koji se ne razlikuju mnogo od originalne verzije, čitalačka publika u Srbiji ima sreću da može zaista da doživi delo, pa samim tim su i reakcije pozitivne. Takođe, vaša kultura je takva da uoči praznika volite da poklanjate knjige i to publiku ovde čini posebnom.
Vaši obožavaoci u Srbiji oduševljeni su Vašim poslednjim romanom „Ubistvo za prezauzete“. Šta Vam je bila inspiracija za teme i junake?
Svako moje delo nastalo je „slaganjem kockica“ mnogih situacija koje me zadese. Pre nego što sam počeo da pišem „Ubistvo za prezauzete“, moja porodica i ja smo se preselili u Hampsted Vilidž, lepo ali prilično urbano naselje u centru grada. Mnogo toga vam tamo privuče pažnju, između ostalog i beskućnici. Među svima njima pažnju mi je privukla jedna mlada devojka koja, ne samo da živi na ulici već je i bolesna. Svaki put kada je vidim, dam joj 20 funti. Znam da ne mogu da je izlečim, niti ovaj problem da iskorenim, ali toliko mogu. Ali moja ćerka misli suprotno – ona bi prodala sve, spasla svakog sa ulice i verovatno ih smestila u moju dnevnu sobu (smeh). Iz tog i sličnih prizora nastala je ideja za moj poslednji roman.
U Vašoj knjizi junaci bukvalno umiru od straha. Da li ste se kroz život ili karijeru susreli sa takvim slučajem?
Ne, ali sam oduvek strah smatrao savršenim oružjem. Oduvek su me oduševljavale te priče u kojima je nešto jednostavno zapravo vrlo smrtonosno. Kao, na primer, u romanu „
Ubistvo u Orijent Ekspresu“
Agate Kristi u kojem je jedan maleni ubod od svakog ponaosob bio dovoljan da bude smrtonosan i zavara trag. Kakav intrigantan način za umiranje.
Knjigu ste posvetili supruzi, ćerki i Stenu. U Vašem poslednjem romanu Sten je ime psa. Da li je Sten Vaš pas?
Da, bio je, nažalost je uginuo u maju.
Čitajući knjigu, može se primetiti da ste ljubitelj pasa. Koji Vam je bio prvi ljubimac?
Imao sam psa Lejdi. Bio sam veoma, veoma mlad. Moj otac je tada imao piljaru i pored je bio nemački ovčar sa kojim sam se redovno igrao. Jednog dana me je u igri oborio na zemlju i, kada sam pao, skroz sam razbio facu. Međutim, kada sam stigao kući, moje Lejdi više tamo nije bilo. Majka mi je rekla da je „otišla da živi na farmi“, ali nikada, pa ni dan-danas, nisam bio siguran šta se zaista desilo. I to vam je ukratko moja priča o prvom ljubimcu (smeh). A baš iz te priče i moje ljubavi prema psima, koju sam nasledio od oca, nastaće moj novi roman, koji trenutno pišem – „Čovek i pas“.
Da li biste opet udomili psa ili možda čak psa iz Srbije?
Ne znam jer nisam siguran da li ću ikada više imati psa. Već imam 70 godina, moja žena je pride iz Japana i želi da putujemo više. Ali i ona je ljubitelj pasa, možda čak više nego ja, pa se nikad ne zna (smeh). Nedostaje mi pas, to je sigurno jer kad se sve sumira – život je mnogo lepši kada imate psa.
Takvog je stava bila i kraljica (smeh). Iako je svima poznata njena ljubav prema korgijima,
kraljica Elizabeta II izjavila je jednom prilikom da onog momenta kada dođe u pozne godine prestaće da gaji pse jer ne želi da ih nadživi. Ali opet nije mogla da odoli pa ste na njenoj sahrani mogli da vidite gomilu korgija kako trčkaraju. Razmišljao sam da udomim starijeg psa, pa da starimo zajedno, ali onda se setim mog Stena kog sam u poslednjim danima vozio veterinaru u 3 sata ujutru... Teško je to. Ipak je to veza koja traje milenijumima i posle smrti.
Kraljevska porodica je veoma popularna u Srbiji. Da li ste ikada imali prilike da upoznate nekoga od članova monarhije?
Da, jesam. Prisustvovao sam jednom događaju sa kraljicom Kamilom. Mislim, kraljicom. Za mene će kraljica uvek biti dama sa šeširom i korgijima (smeh).
Da li biste ikada, ako bi Vam se pružila šansa, napisali biografiju o kraljici Elizabeti II ili nekom drugom članu kraljevske porodice?
Često su mi bili tema dok sam se aktivno bavio novinarstvom. Bio sam na sahrani pokojne princeze Dajane, na venčanju Kejt i Vilijama, kao i Harijevom i Meganinom. Takođe sam napisao baš pozamašnu reportažu o sahrani kraljice Elizabete II. Može se reći da su, i bez napisane knjige o njima, bili veliki deo moje karijere.
Vaš otac je bio komandant u Kraljevskoj mornarici. Kako je odrastati u takvoj porodici?
Moj tata je bio komandant Kraljevske mornarice u Drugom svetskom ratu. Osvojio je medalju za zasluge, što je drugi najviši stepen časti. Bio je veliki ratnik. Biti dete nekoga ko je deo vojske zaista nešto znači. Uvek me je impresioniralo to što je moj tata bio ratni heroj. Kada je skidao košulju na plaži ili u bašti, njegov torzo, njegov gornji deo, bio je prekriven ožiljcima. Mislim da se teško povredio u poslednjem napadu. I mislim da neko vreme nije dobijao medicinsku pomoć. Imao je gelere u nogama koji su pomalo štrčali. Tako da mi je iskustvo rata veoma blisko. Rat se i dalje oseća. Posebno za mene i moju generaciju, koji smo se rodili nedugo zatim.
Ali mi je moj otac ugradio taj osećaj kakav čovek treba biti. Uvek je govorio mirno, nikada nije povisio ton, ni na mene ni na moju majku. Bio je toliko nežna duša da je čak i insekte iznosio napolje, nazad u prirodu. A istovremeno je bio i ozbiljan tip. Iako tih, uvek mu se po licu videlo kada je na ivici da izgubi živce. Sećam se da je, dok je tata bio u bolnici, mama otišla do lokalne prodavnice i poslužila se telefonom da proveri kako je, jer mi tada nismo imali telefon. Vlasniku se to nije dopalo i bio je neprijatan prema njoj. Kasnije, kada se oporavio, tata je otišao u tu radnju, uhvatio vlasnika za grlo i podigao ga od zemlje, i ja sam to video. Godinama kasnije pogledao sam film „Ratovi zvezda“ gde Dart Vejder isto to radi i sećam se da sam pomislio – niko ovo nije uradio sem mog tate (smeh).
Kroz Vaš život i karijeru se vidi da ste disciplinovani. Da li imate neki savet kako izbalansirati rokove i kreativnost tokom pisanja?
Novinarstvo mi je donelo svu potrebnu disciplinu, pa srećom nemam problema sa rokovima. Znate, niko neće krenuti da trči maraton pa stati na pola da popije kaficu. Potrebno je da nađete ritam i njega se držite. Tako je sa svim stvarima koji vam plaćaju račune. Ali za moju novu knjigu koju pišem nemam nikakav rok. Nemam nikakav ugovor koji me pritiska. Možda mi neće doneti mnogo novca, ali to me ne sputava. Svakako živim od pisanja kolumni i novinarstva.
Da li postoji neki mlad, perspektivan pisac današnjice za kojeg možete da kažete da vas inspiriše?
Da, dopada mi se Kler Kigan (25). Ona je pisac irskog porekla i piše kratke priče koje me oduševljavaju jer me odvedu u neki drugi univerzum.
Kakav savet biste dali srpskim piscima u jeku?
Nikome ne pokazujte svoje delo dok ne bude dobro (koliko god ste zamislili da bude) jer će ga drugi pročitati samo jednom. Greška koju mladi pisci uglavnom prave jeste da misle da ceo svet čeka da pročita samo njihovu priču, pa požure. Verujte, to nije tako. Zato odvojte vreme i posvetite se pisanju.
Takođe, nemojte biti prestrogi prema sebi. Budite samokritični, ali se nemojte ubijati u pojam jer ćete u suprotnom odustati vrlo lako. I budite srećni što ste u Srbiji jer ljudi ovde znaju da cene dobru priču.
Autor: Jasmina Milivojević
Izvor:
Kurir