Toni Parsons o svom prvom romanu o Džejmsu Bondu

Kao i svaki pisac u određenim godinama, oduvek sam spremao sebe za dan kada će me pozvati ljudi zaduženi za zaostavštinu Ijana Fleminga. „Toni“, reći će: „potreban si nam. Ijan bi to želeo.“



Tvorac Džejmsa Bonda je možda preminuo 1964. godine, ali knjige o Džejmsu Bondu – prve koje su mi ispunjavale snove – nikada nisu prestale sa objavljivanjem. Fleming je napisao samo trinaest 007 romana za života, ali od njegove smrti je nekoliko autora imalo čast da proširi tu zaustavštinu, uključujući Kingslija Amisa, Entonija Horovica, Džefrija Divera, Sebastijana Folksa i Vilijama Bojda; velika imena koja su pokušala da uhvate Flemingovu nit i esenciju agenta 007. Moj dan će, oduvek sam to osećao – i još uvek je tako, da vam kažem u poverenju – doći i moći ću da nastavim ono što je moj književni heroj započeo 1953. I znam tačno šta ću uraditi – moja priča o Džejmsu Bondu će se odvijati između dva romana.

Oduvek sam planirao da moja 007 priča počinje nakon „On Her Majesty’s Secret Service“ i završava se pre „You Only Live Twice“. To je izgubljeno vreme između ubistva Bondove supruge Trejsi i prvog poglavlja „You Only Live Twice“ u kom se naš junak nalazi u kući gejši i M mu daje poslednju priliku za iskupljenje. Sasvim sigurno je ovo plodonosno tlo za svakog pisca – između gubitka ljubavi tvog života i poslednje prilike da nešto dobro uradiš. Čak imam i naslov – spojler – „Always Say Die“. Gotovo sigurno možete da zamislite Adel ili Širli Bejsi kako pevaju ovaj stih.

Mnogo sam razmišljao o tom prostoru između knjiga. Šta se dešava sa junakom serijala kada se svetla ugase? Kroz kakve agonije i ekstaze prolazi nakon što se jedna avantura završi, a druga počinje? Godinama razmišljam o tome šta je Džejms Bond radio između ove dve veličanstvene knjige Ijana Fleminga, a nedavno sam počeo da mislim i o tome šta moj junak, Maks Vulf, radi između dva romana.
Prostor između romana mi je bio model i inspiracija za pisanje tri priče o Maksu Vulfu – „Dead Time”, „Fresh Blood” and „Tell Him He’s Dead”.

Kada pišete serijal, čitalac bi trebalo da može da uzme bilo koju knjigu i odmah uskoči u priču – jer gotovo niko na svetu ne čita serijal redom. Ali kada pišete serijal – a ja sam objavio šest knjiga o Maksu Vulfu u poslednjih šest godina – potrebno je da sve uklopite kako bi imalo smisla jer ako se upuštate u maratonsko pisanje serijala o jednom liku – od Li Čajldovog Džeka Ričera do Konan Dojlovih Šerloka i Votsona – bolje bi bilo da verujete u svaku napisanu reč.

Priče o Maksu Vulfu su zamišljene kao novele koje će biti dostupne samo u elektronskom izdanju – ali uvek moraju da se savršeno uklope u ostatak Vulfovog univerzuma. Pa ako Maks Vulf ima ožiljak na kraju knjige – fizički, psihološki, romantični – onda taj ožiljak mora da nanosi bol na početku sledećeg romana.

„Dead Time”, prva kratka priča, odvija se odmah nakon prvog romana o Maksu Vulfu „Jedan po jedan“. Na kraju te knjige je Božić tako da je početak priče u snežnom, novogodišnjem Londonu kada Maks mora da uhvati zlikovca koji je stvorio novu vrstu rekreacionih droga. Druga priča, „Flesh Blood“, događa se odmah nakon romana „Stari grobovi“, drugog u serijalu. U njima Maks juri par mladih negativaca koji su opsednuti braćom Krej. A u poslednjoj priči, „Tell Him He’s Dead“,vraća se terorista koji je umro u prvom poglavlju prve knjige. Ove priče nisu zamišljene kao romani. Osmislio sam ih kao dešavanja između dve knjige, one su nešto između marketinškog oružja i bonusa za najveće obožavaoce Maksa Vulfa. Verovatno sam se previše trudio oko njih. Kada sam ih pisao, mislio sam da bi mogle da budu dobre priče koje mogu da se protežu duž jedne knjige, da je u njima dovoljno materijala da nastane propisan roman. Ali nikada ne bih sa podsmehom gledao na priče, mnogi moji književni heroji su pisali samo priče.

Rejmond Karver nikada nije napisao roman, ali je u mojim očima rame uz rame sa Filipom Rotom i Džonom Apdajkom.

Ijan Fleming je napisao nekoliko dobrih priča – od nekih su nastali i filmovi – ali ni najmanje ne sumnjam, kao neko ko je napisao serijal o jednom junaku, da je mnogo razmišljao o prostoru između romana. Ako na svog junaka gledate kao na živo biće (a mora da bude tako kako biste o njemu pisali knjigu za knjigom, iz godine u godinu), onda neizbežno razmišljate o tome šta li sada radi, kao što biste mislili o davno izgubljenoj ljubavi.

Dakle: Maks Vulf.

On je detektiv za ubistva u Vest Endu, ogromnoj policijskoj stanici na Sevil Rovu. Maks je mlad – tridesetak godina – samohrani otac jedne devojčice. Imaju španijela po imenu Sten i stan sa pogledom na mesarnicu u Smitfildu. I bokser je. Dok ovo pišem, shvatam koliko sam sebe uneo u ovog lika koji je bio moja senka tokom prethodnih šest godina. A upravo to je Fleming uradio sa Bondom – kada Džejms Bond govori o ženama, Jamajci, alkoholu ili dobroj košulji, možete da čujete Flemingov glas.

Ali velika razlika je u tome što je Bond heroj, a Fleming to nije bio. Ali je Fleming znao kako je to biti u senci heroja. Takođe, Ijane, takođe.

Izvor: gq-magazine.co.uk
Prevod: Dragan Matković