„Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“: Orhideje na ruskom snegu

Glavno životno pitanje koje mi stalno opseda srce i baca me na neizrecive muke, jeste pitanje o Božjem prisustvu. Izgleda da Tvorac igra žmurke sa mnom. Ponekad izvrnem sav nameštaj naglavce, zapalim sve sveće u kući, a njega nigde, ni od korova. A kad izgubim poslednju nadu, nemoćno se sručim u naslonjaču i zatvorim oči, iznenada stoji preda mnom, smeši se kao da nikada nije ni odlazio…

Muka mi je od te igre žmurki. „Ali ja nikada neću prestati da ga tražim, ni mnogo posle svoje smrti“, pisao je Dostojevski u skicama za roman „Život jednog velikog grešnika“, koji nikada nije objavio.

Ovo su prvi taktovi knjige koja se krajem prošle godine pojavila u knjižarskim izlozima, iz pera Vladimira Kaminera, „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“ (sa nemačkog prevela Dušica Milojković), delo sa podnaslovom – Šetnja kroz rusku književnost. Zbilja, Kaminer (1967), Rus koji je devedesetih godina emigrirao u Berlin, Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, Nabokova, Bulgakova, Majakovskog, Harmsa nije gledao kao na neupitne književne veličine, već je odrastao uz knjige Tolstoja i Dostojevskog, u školi se bavio Majakovskim i Čehovom, u tajnosti čitao Nabokova, javno se divio Bulgakovu i zauvek ostao poštovalac Harmsa.

Ovi pisci su za njega deo mladosti, ranih jada i odrastanja, ne apstraktni velikani, već ljudi, sa svim manama i vrlinama. „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“ su svojevrstan omaž ovoj sedmorici pisaca i poziv da se uroni u njihovo delo ponovo. (Možda i ne postoji važnija misija jedne knjige od toga da inspiriše na dalje proučavanje literature. O, divan eskapizam književnosti!) Razredna Vladimira Kaminera, profesorka Klaudija, bila je opsednuta Dostojevskim i detaljno im prepričavala njegove romane. Đaci su imali s Dostojevskim dosta muke. Kao što je nekada Bog igrao žmurke s piscem, tako su sada đaci igrali žmurke sa genijalnim podoficirom.

U školi su obrađivali „Bele noći“, „Bedne ljude“ i „Zločin i kaznu“. „Bele noći“ i „Bedne ljude“ doživeli su kao manje-više nesrećne ljubavne priče. Uostalom, „Bele noći“ događale su se pred njihovim očima. Jer razredni klovn, debeli Popen, beše zaljubljen u razrednu Klaudiju, čak joj je ukrao i elegantne salonke made in Ungarn kada su na Dan skijaša svi morali da obilaze oko škole na skijama.

„Klaudija je salonke brižljivo spakovala u kesu i ostavila ispod stolice u učionici, a Popen ih je maznuo odatle. Klaudija je morala da drži nastavu u cipelama za skijanje, i samo što se nije rasplakala. Niko u razredu nije razumeo šta Popen hoće s njenim cipelama, a drugovi su se grubo šalili da možda hoće da ih miriše pre odlaska na spavanje…“

Ipak, najviše muke đacima je zadavalo delo „Zločin i kazna“. Kaminer tvrdi da se „širok, krvav trag vuče kroz romane Dostojevskog“ i da je Tarantino prema njemu kao dobroćudno biće iz severnjačke mitologije. On otkriva da je naleteo na naučni rad „Mrtvi kod Dostojevskog“, gde su naučnici pobrojali leševe u njegovim romanima. „Zločin i kazna“: 21 mrtvac, „Idiot“: 21 mrtav, „Zli dusi“: 15 mrtvih, „Braća Karamazovi“: 43 mrtvih. U poređenju s njim, Kaminer kaže da „’Teksaški masakr motornom testerom’ deluje kao priča za laku noć“.

Govoreći o Tolstoju, autor tvrdi da su književnici u Rusiji „nekada bili čuveniji nego što su danas televizijske zvezde. Svako ko je umeo da čita znao je za njih, voleo ih je ili ih je mrzeo. Magični ključ koji im je davao toliku duhovnu moć i otvarao vrata koja vode u glave mislećeg stanovništva, ležao je u njihovim bradama…“ Tolstoj, „bog ruske književnosti“, zapravo je celo lice imao pokriveno bradom, sa čelom i dva užarena oka koja su blistala kroz ovaj dlakavi ukras…

Tolstojeva slava širila se svetom, iako to beše doba bez agresivnog prokletstva društvenih mreža. „Slava bosonogog grofa prešla je sve geografske granice. Hodočasnici iz celog sveta posećivali su Tolstoja na njegovom imanju u Jasnoj Poljani, a preseljenje u seljačku kolibicu odloženo je iz tehničkih razloga. Japanci, Indijci , Kinezi, Amerikanci i Nemci dolazili su Tolstoju da bi izrazili poštovanje njegovom životu posvećenom istini. Normalni ljudi su, međutim, ostajali kod kuće, čak iako su se Tolstoju divili. Većina hodočasnika koji su dolazili bila je malo udarena. Bili su to sanjari, putujući filozofi i tragaoci za smislom“, piše Kaminer.

Zabeležen je podatak da se jedan Rumun pod uticajem Tolstojevog učenja sam kastrirao da ne bi više „činio nasilje nad ženama“. Dojurio je u Jasnu Poljanu, očekujući da će naleteti na asketu, ali ga je tamo sačekala porodica Tolstoj veoma nalik na italijansku: Tolstoj je bio čovek sa mnogo dece, suprugom u histeriji i mnogo drugih žena i muškaraca svuda unaokolo. Rumun beše iskreno šokiran i očajno se pitao šta da ispriča kad se vrati kući. Kod Tolstoja u poseti bio je i tibetanski lama, kao i jedan švedski profesor, koji je želeo da utvrdi da li čovek može da se tokom cele godine hrani s jednog kvadratnog metra zemljišta.

Profesor beše čovek neodređenih godina i do Jasne Poljane je od Švedske došao – pešice. Imao je bradu dužu od Tolstojeve, spavao je pod vedrim nebom i jeo isključivo sirove žitarice. Tolstoju se on veoma svideo i prepoznao je u njemu saborca. Ali u nečemu se nisu slagali. Tolstoj beše protiv golotinje, a Šveđaninu nije uopšte smetala. Smatrao je da je sasvim prirodna. Seljani koji su dolazili u posetu naletali su na čudan prizor: ispod jabukovog drveta meditirao je lama, grofica je neurotično plakala, na podu letnje kuhinje ležao je nagi Šveđanin i žvakao žitarice. A na sve to, vrtom je lutao i kastrirani Rumun. Tolstoj je bio raspolućen između porodice i Boga.

Hteo je oboje, ali – to beše nemoguće čak i za genija kao što je bio on. Tako je i odlučio da pobegne. Poslednjih deset godina života je kovao plan o bekstvu. Žudeo je da do kraja života luta svetom kao propovednik. I tako je seo u vagon treće klase, bežeći od supruge, sa najvernijom ćerkom Aleksandrom i svojim sekretarom. Propovedao je i raspravljao se s putnicima, pored polomljenog prozora. Prehladio se, dobio upalu pluća i preminuo osam dana nakon bekstva, u kući šefa stanice, u zabačenom mestu, Astapovu. Tih dana mladi Nabokov se sa porodicom odmarao na Francuskoj rivijeri.

Dok je otac Vladimiru u mladim godinama pokušavao da objasni suštinu seksualnih nagona, majka je sedela u pletenoj stolici i čitala novine. Kada je izgovorila: „Umro je Tolstoj“, Nabokovljev otac je rekao: „Moramo odmah da se vratimo u Rusiju“. Nabokov je rođen u poslednjoj godini 19. veka, u bogatoj plemićkoj porodici koja je živela u vrlo otmenom delu Sankt Petersburga, u Velikoj morskoj ulici, prvoj ulici koja je u Rusiji dobila električnu struju. Stare svetiljke na gas svečano su zamenile sijalice, a stanovništvo je masovno dolazilo da se divi toj „čudesnoj iluminaciji“.

Vladimir Kaminer Nabokovljevu rodnu kuću opisuje kao „zamčić“. Nabokov je imao francuske i engleske vaspitače, a on i njegovo četvoro braće i sestara vozili su engleske bicikle marke Rojal Enfild i Svift. No Oktobarska revolucija porodici Nabokov je donela katastrofu. Detinjstvu i ranoj mladosti je došao kraj. U izbeglištvu, pre no što će otići u Berlin – taj emigrantski grad što je okupljao Ruse, Nabokov je završio studije na Kembridžu i interesovale su ga samo tri stvari: šah, poezija i leptiri. Berlin, grad koji su podrugljivo zvali, „evropskom prestonicom kupleraja“, nije imao mnogo da mu ponudi. Pa ipak, u Berlinu je na jednom maskenbalu upoznao buduću suprugu Veru.

Mada je nosila masku, odmah se strastveno zaljubio u nju i zaprosio je. Kada su ispred Univerziteta gorele knjige, Nabokov je znao da su sledeći ljudi. I porodica Nabokov je brodom iz Evrope 1940. otplovila za – Njujork. Nabokov, koji je tvrdio da „voli samo čistu književnost“, stekao je svetsku slavu sa šezdeset godina kada je napisao „Lolitu“. Sam je šaljivo tvrdio da ga od svih knjiga čiji je autor, hrani maloletna devojčica Lolita. Sovjetsku Rusiju je prezirao – oduzela mu je sve, „Pasternakovu Nobelovu nagradu smatrao je patkom levičarske propagande na Zapadu, a Šolohovljeve knjige delima nepismenog čoveka“.

Živeo je usamljenički, sa vrlo malo ili bez prijatelja, do kraja života, uz Veru. „Odrastao u snežnoj kugli, sebe je video kao sasvim posebno biće, koje ni najmanje ne liči na ostale milijarde stanovnika planete…“ Bio je još jedna orhideja na ruskom snegu… redak leptir…

Izvor: Nova
Autor: Sanja Domazet