Ti pisci – ubice tabua

Moć, novac, žene, veliki triptih dominacije i dalje opstaje. Tabui imaju nešto zajedničko s ljudima, univerzalni su. Pisci su tu heroji prestupnici, koji su često spremni da rizikuju i život.



Biblija, samo na mrtvom jeziku!

Sve do renesanse bilo je zabranjeno prevođenje Biblije na narodni jezik, pod pretnjom pogubljenja: izgovor baš i nije hrišćanski, ali utoliko efikasniji kad je latinski propao. Crkva traži od dobrih ljudi da tumače Sveto pismo. Papa Inoćentije III opominje, pozivajući se na biblijski tekst: „Ne dajte psima ono što je sveto, i ne bacajte bisere pred svinje.“ (Matej 7, 6). Nije potreban tumač…

Božanski Aretino, „bič vladara“

Jedan moćnik bi ga plaćao da uništi njegovog političkog protivnika, i obrnuto, eto kako se podiže cena. Fransoa Prvi i Karlo Peti su koristili usluge Pjetra Aretina, čija se reputacija temeljila na „Luksuznim sonetima“ i „Razgovorima“, moralnoj satiri u kojoj iskusna kurtizana podučava mladu prostitutku. U svojoj ranoj mladosti ovaj Ticijanov prijatelj oteran je iz manastira zbog svojih grubih šala s novajlijama, jer su se oni osećali nelagodno. A Rim je toliko ozlovoljio da je morao da se iseli u Veneciju, grad koji se tada najviše protivio papstvu i feudalnim nametima. „Bič vladara“ je umro tako što mu je lobanja prepukla napola nakon napada smeha koji je sam izazvao, pa se srušio sa stolice.

Katon Stariji, pravo u bordel!

Ne treba se šaliti s rimskim edilom u punskim ratovima. Pod njegovom vladavinom Senat je video kako se omče stežu, a Opijev zakon je zabranio ženama da nose nakit veći od pola unce zlata. Strog i ozbiljan državnik, jedne noći je rekao muškarcima koji su izlazili iz bordela: „Bravo! Samo napred! Ovde bi trebalo da mladići dolaze, bolje nego da se valjaju s tuđim ženama.“

Molijer, „pozajmljujem vam“

Novac, tabu malograđanskog morala: moja kutija! Harpagona svuda viđamo: O! Odvratni starac! Dati je reč koju on toliko mrzi da nikad ne kaže: „Dajem vam“, već: „Pozajmljujem vam.“ Tvrdičluk i sve te ljudske sitničavosti koje je Molijer raskomadao.

Volter, „uništimo bestidnicu“

Slika i prilika prosvetiteljstva završila je u nekoliko zatvora i egzilom u London. „Filozofska pisma“ doživeće „skandalozan uspeh“, a „Satirične priče“ nadahnuće ne samo kraljevog istoričara već i Luja XIV. Zadig, inspirisan persijskom pričom „Putovanja i pustolovine tri princa iz Serendipa“, greškom je optužen za krađu: „Bolje je rizikovati i spasti krivca nego osuditi nevinog.“ Volter koristi dokaze i naučne metode protiv fanatizma. Najviše se poziva na „nedokučivo proviđenje“.

Frojd, kao bolesnik

Neuroze prouzrokovane civilizacijskom doktrinom većinom su dobile azil. Ali naišao je Frojd: „Obrazovanje nije ništa drugo nego savetovati ljude da se za polarnu ekspediciju opreme letnjom garderobom i mapama italijanskih jezera.“ Histerija, Edipov kompleks, potiskivanje, teorija transfera, lapsusi, od tada svi raspolažu opremom za prvu pomoć u velikoj avanturi koja se zove život. Hvala, Sigmunde, sada smo (skoro) svesni šta radimo.

Žorž Bataj je imao sveto oko

Videti istovremeno Boga i odvratnu hobotnicu u ženskom polnom organu, bar to je razlog za posetu oftamologu. Ni slučajno! Žorž Bataj je u životu prekršio pravila. U „Priči o oku“ sve je video u mleku, mudo bika, raspale leševe. Objašnjenje daje prostitutka u „Gospođi Edvardi“: „Sveto je nedodirljivo, ono što je zabranjeno, jer je previsoko ili prenisko.“ Samo da zagrebemo, budući da život nije četvrtast kao Ikeina polica.

Žan Žene, nevaljali dečak francuske književnosti

Da izbegnemo političke stavove u kojima je grešio (Žene je u nacizmu video erotiku i nije skrivao svoj antisemitizam), autor „Sluškinja“, pozorišnog komada verovatno inspirisanog aferom sestara Papen koje su ubile gazdaricu koja ih je maltretirala, bio je ubica buržujskog licemerja. Dete iz Popravnog doma, prvi put je počinio krađu sa deset godina i znao je dovoljno o zatvoru i o Paviljonu sa maksimalnim obezbeđenjem da ih raskrinka zajedno sa Mišelom Fukoom. Sartr i Kokto su govorili da je genije, Morijak ga je smatrao „izmetom“. Kako želite.

Kolet, „ovde počiva Astronifronk Bonkop“

Smrt, jedan od velikih tabua ljudskog bića. Pogotovo kad ste odrasli. U Sidovom vrtu trinaestogodišnji Leo interpretira natpise na grobovima pred svojom mlađom sedmogodišnjom sestrom: „Ovde počiva Astronifronk Bonkop, rođen 22. juna 1874, preminuo u pedeset sedmoj godini. Dobar otac, dobar muž, nebo ga je čekalo, zemlja žali za njim. (…) Pomalo je nemaštovito“, kaže brat. (…) „Nadoknadiću kod gospođe Egremimi.“ Majka je užasnuta: „Ovo dete će završiti u tamnici! Ovo je bunilo, ovo je sadizam, ovo je vampirizam, ovo je svetogrđe, ovo je… ni sama ne znam šta je ovo!“

Keno, Otkudtolikismrad?

Rejmon Keno je predvideo: stil „SMS“ i metro u štrajku. A kad nije u štrajku, on vrti metaforu „posao-kuća“ da prikaže život odraslog čoveka, koga neprestano izaziva đavolak Caca. Ona neće promašiti život koji je čeka: „Videla si metro?“ „Ne.“ „Pa šta si radila?“ „Ostarila sam.“ Onda penzija? „Kakva penzija! Ne želim ja zbog penzije da postanem učiteljica.“ O, vizionaru.

Andre Žid, „Naši najiskreniji postupci su i najproračunatiji“

Ovo je Židov autobiografski roman: puritansko obrazovanje u detinjstvu na kraju nije moglo ništa protiv njegove homoseksualne prirode. Jedno u alzaškoj školi, drugo u Alžiru. Ako zrno ne umre, pozajmljeno je iz Biblije. (Jovan, 12, 24–25): „Ako zrno pšenično koje padne na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi. Ko voli život svoj, izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu, sačuvaće ga za život večni.“ Nije lako preuzeti tu odgovornost…

Aleksandar Solženjicin, „ova zamisao koncentracionih logora jedna je od glavnih zamisli XX veka“

Državna bezbednost je zaplenila rukopis: „Ne preostaje mi ništa drugo nego da ga odmah objavim.“ Objavljen u Francuskoj 1973. godine, „Arhipelag Gulag“ je zadivljujuće svedočanstvo „zatvorske industrije“ koju je razvio sovjetski sistem od 1918. do 1956. godine. I sam zatvorenik, pisac disident je prikupio svedočenja 277 zatvorenika. Bez ijedne izmišljene rečenice, kako bi poručio svetu da je „ova zamisao koncentracionih logora jedna od glavnih zamisli XX veka, obećanje za celokupnu svetsku budućnost“, koja „zatvara sumnjive, a ne krivce“.

Lejla Slimani, „Kuran zapoveda“

Krajem 2015. godine u Kazablanki zvezda filma „Much Loved“ je napadnuta i nema prava da podigne optužnicu. Ako glumi u filmu prostitutku, to ne znači da je tako i u stvarnom životu! Lejla Slimani, nagrađena Gonkurom za roman „Uspavaj me“, kreće na put po celoj zemlji da upozna marokanske žene: knjiga „Seks i laži – seksualni život u Maroku“ otkriva njihovu sudbinu. „U svakom slučaju, seksualno prenosive bolesti koje se najviše plaše u Maroku jesu bebe.“ Prava žena su tako intimno vezana za seksualna prava. Jedini izlaz je „Kuran zapoveda“, „Radite šta želite, ali radite to u tajnosti“.

Izvor: unmondelitteraire.com
Prevela: Maja Mihajlović