Tes Geritsen o tome kako je postala spisateljica

Mnogo pre nego što sam postala doktorka, bila sam spisateljica. Sa sedam godina sam napisala prvi roman sa neizvesnim raspletom o plavoj zebri po imenu Miki, koja je upozorena da nikada ne sme ići u džunglu. Naravno, Miki je otišla u džunglu. Povezala sam stranice iglom i koncem, i ponosno pokazala svom ocu govoreći mu kako sam upravo otkrila svoj budući životni poziv. Htela sam da pišem knjige!

Otac mi je rekao da se od toga ne može živeti. I to je razlog što sam, umesto pisanja, završila u medicinskoj školi. Iako je to odgodilo moj detinji san da postanem romanopisac, nikad nisam zažalila što sam studirala medicinu. Fascinirana sam naukom. Uživam u upoznavanju ljudi različitih životnih poziva i socijalnih kategorija – doktori leče svakoga, od bankara do beskućnika. Ali moja strast za pisanjem nikada me nije napustila, i kada sam otišla na porodiljsko bolovanje i napokon dobila šansu da dovršim svoj prvi roman, uvidela sam da mi je pisanje suđeno. Čak iako su me životne prilike odvele negde drugde, ovih 11 godina medicinske obuke, bilo je, ispostaviće se, najbolja škola kojoj se jedan pisac mogao nadati.

Konačno sam imala priliku da upotrebim svoje znanje iz medicine u desetom romanu, medicinskom trileru „Harvest“. Na moje iznenađenje, roman „Harvest“ našao se na bestseler listi „Njujork tajmsa“. Do tog trenutka sam pretpostavljala da čitaocima nije stalo do toga da li su scene sa uplivom detalja iz medicinskog sveta realistične, ali roman „Harvest“ me je tome naučio – da čitaoce interesuje šta doktori rade i misle. Moj agent mi je rekao: „Čitaocima je stalo do tajni.“ Oni žele da zavire iza vrata operacione sale ili sale za autopsiju. Žele da znaju ono što im doktori neće reći. Sve ove godine koje sam provela da bih postala doktor pomogle su da moje pisanje dobije na autentičnosti za kojom čitaoci tragaju.

Otad, pokušala sam da pružim te detalje. Da li ste ikada želeli da znate svu onu fiziku koja se krije iza razloga zašto vas avionska ili saobraćajna nesreća usmrćuju? Da li ste se ikada zapitali možete li sebi kupiti što višu poziciju na listi za transplantaciju organa – o svemu tome sam pisala u romanima. Opisala sam i kako da amputirate ekstremitet bez upotrebe anestezije, prikazala usmrćivanje nervnim gasom... Tokom godina, dok sam opisivala autopsije, urgentne centre, scene zločina, čak i veštačko disanje u svemiru, izlagala sam doktorsko gledište. Znam kako se lekar oseća uspaničeno dok mu izmiče život njegovog pacijenta, kao i ushićenje kada primeti da utihnuli monitor počne da odašilje zvuke srčane radnje. Takođe razumem logičan postupak kojim lekari pristupaju problemu, kako moraju razgraničiti lični i objektivni doživljaj, kao i odvojiti realne činjenice od emocija.
 
U mojoj kriminalističkoj seriji „Ricoli i Ajls“ (Hirurg, Dominator, Grešnik, Dvojnica, Nestala, Klub Mefisto, Suvenir) patolog dr Mora Ajls daje nam gledište doktora. Kad Džejn i ona istražuju ubistvo, bez obzira na to kako mesto zločina uznemirujuće može biti, Mora razmišlja kao doktorka. Poput hirurga suočenog sa pacijentom koji krvari, Mora je primorana da potisne užasnutost i počne s poslom. Neki drugi bi mislili da je hladnokrvna ili robotski suzdržana, ali tako Mora izlazi na kraj sa strahom: tako što ostaje koncentrisana radeći svoj posao.

Ne bavim se više medicinom, ali kada sednem da pišem roman, ponekad zamislim kako još jednom navlačim doktorske rukavice i beli mantil, ovoga puta kao Mora Ajls, moj alter ego. Kroz 11 romana unela sam u lik More mnoštvo mojih osobina. Obe smo fascinirane naukom, diplomirale smo na istom univerzitetu, slušale identična predavanja. Obe sviramo klavir, vozimo isti automobil, čak volimo isto vino. U svetu koji je isuviše haotičan i nepredvidiv, obe tragamo za logičnim objašnjenjima.
 
Barem ih, u fikciji, Mora može pronaći.
 
Izvor: signature-reads.com