Tajne pisaca: Zoran Penevski – Pobeda istrajnosti u svetu punom nepravde

Ksenija Atanasijević bila je prva žena doktor nauka i prva žena docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a „Elegija o beloj devojčici“ Zorana Penevskog je roman o njenom životu.
 
Usamljenost u stvaranju je – uvek i samo – zbir usamljenosti. Pišući o Kseniji Atanasijević, opet sam se našao na putu na kojem nailazim na pojedince. Sva kultura, sav taj skup pamćenja, sve je to niz pojedinaca koji pružaju sebe stvarajući mrežu znanja i duha. Pošao sam od sjajne knjige Ljiljane Vuletić, pronašao skoro sve što se moglo od objavljenih Ksenijinih radova – najviše uz pomoć antikvara i privatnih čuvara knjiga i odštampanih spisa, preko dnevnika i ceduljica koje čuva SPC, radova Nemanje Radulovića, sve do Mirjane Karanović iz Matice srpske, kojoj dugujem beskrajnu zahvalnost za kopiju Ksenijine priče Elegija o beloj devojčici, priče koja je okvir romana jer su njeni pasusi uzeti kao neformalni naslovi poglavlja. Izazov koji sam postavio sebi bilo je da ne odvajam njene reči citatima (jer je Ksenija ostavila mnogo pisanog traga za sobom – koji čeka da bude objavljen, sređen i priređen), već da ih umrsim ili pretopim tako da se ne vidi granica između njenih i mojih rečenica. Pisati o Kseniji bilo je moguće samo ako ja postanem Ksenija. I obrnuto.

Kad sam pomenuo da radim na ovoj knjizi, koleginica Mina me je upitala zašto pišem baš o njoj. Odgovorio sam: „A o kome drugom?“ Ksenija je, osim svoje mukotrpne borbe, prepoznatljiva ličnost etičke hrabrosti i vrline, intelektualca koji ne podleže ideološkim virovima. Ona je priča o tome da ćete svakako stradati u palanačkoj sredini koja ne podnosi nezavisno, misaono biće.
 
Ksenija je bila dobra pijanistkinja. Ne mogu da razumem intelektualce, naročito pisce, koji nisu muzikalni (što znači i da ne poznaju umetnost). Nasuprot polemičkom plamu, gordim i biranim rečima kojima je očuvala svoju autonomnu svest, muzika je bila njena druga usamljenost. Melodija senki. Iako postoje glasine da se mogu naći njeni posmrtni ostaci, i dalje ne postoji njen grob ni nešto više od spomen-ploče na kući u Gospodar Jovanovoj 49, koju su 2012. postavile beogradske feministkinje i antifašistkinje. Pamćenje je na ovim prostorima nit koja se prenosi od jednog do drugog savesnog čoveka.
 
Ima u romanu nekoliko vidljivih ali neupadljivih algoritama. Jedan od njih govori o fragmentima. Ksenija je mnogo pisala beleške, i tako su u suštini nastali njeni Filozofski fragmenti. Ona je u njima smirena, staložena dama klasičnog vaspitanja i antičke odmerenosti. Nasuprot tome, poglavlja koja se tiču rata ili burnih događaja gde ona gubi kontrolu nad stvarnošću i svojim potezima, sačinjena su od poljuljanih, razbacanih rečenica i slika, odlomaka koji su izgubili ravnotežu.



Iako se pojavljuju diskretno tokom cele priče, kolorit u romanu prati analizu boja aura Čarlsa Lidbitera, koju je Ksenija poznavala i koja se može potvrditi na više mesta, kako u knjizi tako i u njenom životu. Ksenija Atanasijević je priča o neuprljanom trajanju, o belom putu, o blesku, o želji za postajanjem čistog entiteta.
 
Ne manje važno, priča o Kseniji najubedljivije govori o tome da je sudbina stvaraoca upisana u njegovom delu. Da bi se to videlo, potrebna je veština tumačenja teksta. A to je jedno posebno umeće samotništva. Čitanje struktura.
 
Ali sve to nema smisla ako svetionik nije za dvoje. Ljubav je ono mesto gde se pretapaju usamljenosti.
 
Jer ljubav je elegija.
 
Autor: Zoran Penevski
Izvor: časopis Bukmarker, br. 32