Tajne pisaca: Tijana Kondić

Koliko je svima nama buka zapravo potrebna da bismo utišali svoje misli i bavili se onim što nas ometa i onemogućuje da čujemo svoje biće? Izlazak mog drugog romana „Buka“ u izdanju Lagune me je naveo da produbim metaforu buke i njeno značenje.



Pitam se koliko nam je odvraćanje pažnje potrebno da ne bismo videli istinu. Zašto je čoveku lakše da živi u poricanju?

Nakon nekoliko provedenih godina u inostranstvu, neizbežno sam počela da primećujem koliko me je život daleko od grada i zemlje u kojoj sam rođena promenio. Svaka vrsta introspekcije je dobra ako nam donosi pozitivnu promenu. Zato želim da ovaj tekst bude oda promenama i postavljanju pitanja koliko nam svaka vrsta buke pomaže ili odmaže u životu.

Buka je naravno metafora svega onog što nam odvlači pažnju sa pravih problema i tema. Ona je sadržaj koji može biti ne samo zvuk već razgovori koje vodimo, ljudi sa kojima se družimo, medijski sadržaj koji upijamo svakodnevno i koji nam je često plasiran bez naše volje.

Retrospekcija mojih događaja dovela me je do zaključka da je najveća vrednost pojedinca – sloboda. To podrazumeva slobodu da misli, oseća ono što želi, donosi odluke i živi život po sopstvenim nahođenjima. Da li nam život okružen svakodnevnom bukom to donosi? I šta se događa kada ta buka nestane?

U mom romanu buka je takođe metafora ličnih demona i unutrašnjih konflikata protagonistkinje Milice Vujović, mlade, afirmisane autorke koja pišući svoj roman otkriva istinu o sebi, ali se i suočava sa istinom sveta u kojem živi i u kom pokušava da opstane kao umetnica. Realan svet i razočaranje je navode na to da stvori novi, imaginarni svet u kojem opstaje ili bar veruje da može da opstane. Da li nam je svima potreban imaginarni svet da bismo opstali ili je moguće stvoriti zadovoljavajuću stvarnost i reći da smo srećni?

Čini se da je „mnogo buke ni oko čega“ postao postulat življenja mnogih. Načela po kojima pojedinac živi zapravo određuju kvalitet njegovog života. Buka i sve ono što nam smeta je dobar pokazatelj da nam je potrebna promena kao emotivnom, socijalnom, društvenom biću. Ukoliko je pojedinac samosvestan i ima hrabrosti, buka ga tera napred, ka novim izazovima.

Kako u romanu tako i u životu likovi su često vođeni strahom. Njihove želje i postupci nastaju kao posledica odsustva samopouzdanja. Da li bi nam život bio ispunjeniji kada bismo bar na trenutke živeli život poput književnih likova?

Poput predsednice kućnog saveta gospođe Ružić, jednog od glavnih karaktera romana „Buka“, pojedini ljudi se u stvarnom životu služe manipulacijama kako bi došli do svog cilja. Ova starica sprovodi niz vešto odigranih psiholoških igri kako bi ubedila Milicu da joj pomaže da reši problem sa bukom u zgradi u kojoj živi. Usamljenost gospođe Ružić i želja za kontrolom prave kontroverznost karaktera koji u isto vreme ima potrebu za bliskošću, ali i oseća prezir prema Milici koju ne uspeva da kontroliše. Postavlja se pitanje da li manipulatori zapravo obmanjuju sebe ili one koje manipulišu. Svaki oblik neistine kad-tad izađe na videlo, kako u romanu tako i u životu.

Ljubav. Boreći se između imaginacije i stvarnosti, Milica upoznaje Andreja, introvertnog umetnika, muzičara i njenog komšiju, još jednog stanovnika zgrade. Njegov privlačan i veoma zanimljiv um Milica primećuje već nakon međusobnog upoznavanja, ne planirajući da će se u taj isti um zaljubiti. Na početku, nezainteresovan i odbojan, Andrej s vremenom odlučuje da pomogne Milici oko buke u zgradi kako bi nastavila da piše i na tom putu se menja, i započinje emotivnu vezu sa glavnom junakinjom. Međutim, svaka romantična poetska ljubav postaje diskutabilna kada je realnost u pitanju. Da li je Milica sve ovo izmislila?

Sloboda da stvaramo, činimo promene u sebi i oko sebe biva privilegija svakog čoveka. Umetnost služi da se oslobodimo stega, predrasuda, laži i upustimo u nestvarno, poprimimo oblik koji želimo i stvorimo novi svet. Sunce ipak ne sija svuda isto. A da li ćemo to prihvatiti ili živeti u iluziji poput književnih i filmskih junaka, ostaje na nama samima.

Da li ikada istinski možemo pobeći od sebe samih čak i kada se buka više ne čuje ili tek tada otkrivamo ko smo zapravo?

Autor: Tijana Kondić
Izvor: Nova