Tajne pisaca: Sonja Ćirić

Prelistavajući svoj prvi roman „Prilagođavanje je bele boje“ i, očima i iskustvom starijim za osamnaest godina, „hvatajući“ šta u njemu valja a šta ne, novinarka i spisateljica Sonja Ćirić napisala je intimnu i potresnu, suptilnu i originalnu knjigu „Glasovi Žute sveske“, u kojoj je sve o ljubavi, čak i kad zvuči kao da nije:



Moguće je da nikad ne bih napisala „Glasove Žute sveske“ da mi jednog dana, usred karantina zbog korone, nije palo na pamet da teskobu lečim brisanjem prašine sa biblioteke.

Na prvoj polici, onoj odmah iznad poda, prva u nizu knjiga bila je „Prilagođavanje je bele boje“. Objavljena je u Banja Luci u izdavačkoj kući Besjeda 2002. godine, kao prva knjiga biblioteke Ženski roman, zbog čega sam bila, i još uvek sam, posebno ponosna. Pisan je u dva stupca, dva glasa. U jednom je Jelenin a u drugom glas njenog brata. Jelena priča o sebi i o svom viđenju braka sa Borisom, a brat o drugoj strani sestrinog braka. Njihovi glasovi se negde ukrštaju, negde nadopunjuju, negde odbijaju pa ih je zato moguće čitati odvojeno, naizmenično, ili na neki treći način, kako je kome po volji. Ovakva forma ni danas nije uobičajena.

Sa promocije koja je održana u čudesnom prostoru Banskog dvora u Banja Luci vratila sam se sa cvećem, obećavajućim dogovorima sa izdavačem, i sa dvadeset autorskih primeraka knjige. Ubrzo se ispostavilo da su oni i jedini koji su ušli i koji će ikad ući u Srbiju, odnosno, da osim mojih najbližih prijatelja i rođaka kojima sam ih podelila, ovde niko pojma nema da ova knjiga postoji na svetu. Da li se prodavala u Banja Luci, i šta se uopšte desilo sa njom, nikad nisam uspela da saznam.

Posle „Prilagođavanja“ napisala sam još nekoliko knjiga, sve za tinejdžere, a „Neću da mislim na Prag“ je dobila i četiri nagrade. Zbog svega toga ljudi su me svrstali među pisce za decu a ja se, priznajem, nisam bunila. Tako se desilo da je „Prilagođavanje“ objavljeno i ostavljeno sa strane.

Prelistavala sam „Prilagođavanje“ i, očima i iskustvom starijim za osamnaest godina, „hvatala“ sam šta valja a šta ne valja. Pokazalo se da životi o kojima sam pisala više ne postoje, promenili su se, potpuno, ali i da je njihova sadašnja priča važnija od one prethodne.

I, eto, tako je počelo.

„Glasovi Žute sveske“ govore o toj promeni. Prikazuju nekoliko tokova priče, meni su najzanimljiviji oni o trajanju ljubavi i o emigraciji iz ličnog života. Ako ljubav jednom dođe kod nekog i odluči da ostane, kao što se desilo Jeleni i Borisu, ona neće otići ni kad je oni zanemare i kad prestanu da osećaju njeno prisustvo. Oni samo treba opet da je primete. Kad su otkrili da žive život koji nisu izabrali, Boris je otišao u drugu zemlju, a Jelena u posao i u svoj svet. Ni on ni ona nisu uspeli da pobegnu.

„Glasovi Žute sveske“ su istiniti, kao i sve moje prethodne knjige. Uostalom, da životne priče Jelene, njenog muža Borisa i brata Milena nisu bile istinite, ne bi ni postale knjiga. Ja, naime, ne umem da izmišljam. Možda je svemu kriv novinar u meni, što je na kraju krajeva i razumljivo s obzirom na to da imam duplo više novinarskog staža nego spisateljskog, a možda i moje uverenje da je život toliko bogat i prebogat da mu ne treba ništa dodavati. Ljudi koji mi govore da su se prepoznali u mojim knjigama, dokaz su da sam u pravu.

Konkretno, istinite su emocije, situacije, sudbine, rečenice ali upriličene tako da mogu da budu emocije, situacije... svakog od nas. Realna su i, na primer, dva stola s kompjuterima Jelene i Borisa spojena jedan naspram drugog, pa su njih dvoje istovremeno i zajedno i sami sa svojim poslom. Zatim, desila se i priča o Bolskom plavcu, o najboljem vinu na svetu, takođe i konferencija za medije na kojoj je Jelena bila sama i izdvojena, iako je sala bila puna njenih kolega. Postojao je i izlog amsterdamske radnje pored koga se zaustavio Boris zato što je u njemu bila tašnica koja bi se dopala Jeleni, recept za piletinu s ruzmarinom oproban je hiljadu puta, sveska sa žutim koricama i cvetićem u uglu koju je Boris napravio Jeleni da u njoj beleži samo lepe sate odavno je ispunjena ali i sačuvana, a mesto na kome je u „Glasovima“ ugleda Milen je ono isto mesto na kome sam ja u zbilji ugledala svoju prvu knjigu onog dana kad sam smislila da brisanjem prašine lečim nervozu.

Na kraju se ispostavilo da u priči „Glasova Žute sveske“ gotovo da i nema one iz koje je nastala. Glavni likovi su isti, oni i ovde sami pričaju o sebi – u knjizi nema naracije, sva je od dijaloga i monologa, pa ipak, sve je drugačije a naročito emocija i kraj. Svemu je, kao što sam već rekla, kriva promena.

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 11