Tajna muževnosti u delu Henrija Milera

Šta se dešava kada se ispostavi da je naizgled nepouzdan pripovedač zapravo kritičar kulture?

Ono što napišemo o fikciji nikada nije objektivan odgovor na neki tekst; to je uvek samo deo mnogo šire i složenije slike – priča koju pričamo i o nama samima. I ta priča se menja. Džordž Orvel je 1940. godine o Henriju Mileru pisao sa potpuno drugačije pozicije u odnosu na Kejt Milet, koja je o Mileru pisala 1970. Orvel, na primer, nije primetio da su svi Milerovi ženski likovi gotovo u potpunosti dehumanizovani seksualni objekti. Zapravo, u svom obimnom eseju „U utrobi kita“, Orvel jedva da pominje žene. S druge strane, Kejt Milet jeste primetila da se gotovo polovina svih radnji odvija u javnoj kući, i postavlja pitanje šta nam to govori, ne samo o Henriju Mileru, već i o psihi i seksualnosti američkog muškarca uopšte.

Norman Majler je imao potrebu da Milera poredi sa Šekspirom (ovo je jednostavno pogrešno, ali zanimljivo je da je imao takvu potrebu); Erika Džong je želela da za Milera bude ono što je Atena bila Zevsu – rođena direktno iz njegove glave – braneći ga od feminističkog gneva u svojoj knjizi „The Devil at Large“ („Đavo na slobodi“, 1993).

A danas? Roman je prvi put objavljen 1934. godine u Parizu, ali budući da je označen kao pornografsko delo, u Americi je bio zabranjen, sve dok čuvenom promenom zakona zabrana nije ukinuta, i 1961. godine počinje legalno da se štampa. Knjiga je momentalno postala bestseler, a Henri Miler je postao prorok seksualne slobode.

Frederik Tarner je svojom knjigom „Renegade“ („Otpadnik“) želeo da objasni kako je došlo do toga da Miler napiše knjigu „Rakova obratnica“, zbog čega je knjiga bila zabranjena i kako je postala klasik američke književnosti.
Tarner, koji je bio i urednik knjige „Into the Heart of Life: Henry Miller at One Hundred“, ima šta da kaže. Nešto od toga već znamo:  Beznadežni Henri, propali pisac na pragu četrdesete, 1930. odlazi u Pariz, na nagovor svoje žene, Džun, umorne od toga da ga izdržava loše plaćenim poslovima i prodajući svoje telo. U Parizu postaje Gladni Henri, preživljava od onoga što mu žena povremeno udeli posredstvom „Ameriken ekspresa“. Spava na podu kancelarija i u hotelskim sobama bez prozora.

Njegovo propadanje se nastavlja, sve dok ne dotakne samo dno, ali onda se uspravlja i postaje Heroj Henri, koji ima hrabrosti da „ispljune sve“ i napiše odličnu knjigu. A knjiga je toliko dobra da je svetu bilo potrebno gotovo 30 godina da se sa njom suoči.

Milerova priča, ispričana na ovaj način, vremenom je odnela prevagu nad suštinom ideje o američkom snu: Sposobnost – Od trnja do zvezda – Momak koji je uspeo. Činjenica da je Miler uglavnom bio nezaposlen, propalitet koga niko nije želeo da zaposli, nije bila u skladu sa puritanskom radnom etikom Novog sveta, ali je odgovarala američkoj mitologiji o pionirima koji osvajaju nove teritorije, u kojoj brbljivi trgovac uvek postiže svoj cilj.

Tarner vrlo mudro svrstava Milera među američke narodne heroje, stvarne i one izmišljene, poput Danijela Buna i Dejvija Kroketa, Toma Sojera i Haklberija Fina. Kao i Haklberi Fin, Miler-muškarac  čini sve kako ne bi odrastao. Poput  Marka Tvena, Miler-pisac želi da oseti i iskusi život „razbojnika, odmetnika, kockara... kurvi“.

Tarner navodi da je Americi bilo potrebno oko šezdeset godina da prihvati Volta Vitmana, dok je Tvenov uticaj bio gotovo trenutan. „Pred nama je bila Amerika koja govori – ne piše – nadugačko i naširoko u formi jednog živopisnog monologa, koji je nastajao više od jednog veka.“

Mileru je, smatra Tarner, mesto uz Vitmana i Tvena, kao inovatora na polju antiknjiževnosti, ali ne zato što je protiv umetnosti, već zato što Amerika, kao novi svet, zaslužuje novu književnost. Ona mora verno da prikazuje život, ne da bude prefinjena, treba da nastaje na dokovima i u radionicama, a ne u radnim sobama ili na univerzitetima.

I tako imamo Milera, momka iz Bruklina, Amerikanca nemačkog porekla, primoranog da radi u očevoj propaloj krojačkoj radionici, koji noći provodi zabavljajući se u burleskama, gde su skaredni, vulgarno komičan i sirovo seksualan humor živi i stvarni za Milera, koliko su to bile i obale reka za Tvena, a radnici, goli do pasa za Vitmana.

Kada je zaplovio ka Parizu, Miler je u prtljagu imao primerak knjige „Vlati trave“, Volta Vitmana.

Za sobom je ostavio bivšu ženu i malu kćerku o kojoj se uopšte nije starao, aktuelnu ženu, Džun, koja je igrala uloge njegove ljubavnice, muze i finansijera, sve dok Anais Nin, u Parizu, nije uspela da preuzme sve te uloge.

Tarner nikada nije ni sebe, a ni čitaoce opterećivao pitanjima o Milerovoj emocionalnoj i finansijskoj zavisnosti od žena. Miler je bio opsednut muževnošću, ali nikada nije osetio potrebu da izdržava ni sebe, ni žene sa kojima je bio. Tarner saoseća sa Milerom koji je bio primoran da na ulicama Pariza prodaje svoja po meri krojena odela, za delić njihove vrednosti, ali je izgleda potpuno ravnodušan prema činjenici da je Džun zbog Milera prodavala svoje telo.

I ne samo to, Tarner nam saopštava da je Miler morao da podnese „najgore poniženje koje jedan muškarac može da doživi“. To je, pretpostavlja se, Džunina lezbejska veza, koju je ona unela u njihov dom, a koja je Milera toliko povredila da je napisao roman „Lovely Lesbians“, jedno u nizu dela protiv žena, koje je napisano u isto vreme kad i delo „Moloch“, u kojem iznosi svoje antisemitske stavove.

Miler je zahvaljujući ovim neuspelim romanima shvatio da mržnja, sama po sebi, nije dovoljna za uspeh jednog dela fikcije. U njemu je bilo mnogo mržnje prema Jevrejima, strancima, a naročito Americi, novopronađenoj zemlji koja je samu sebe upropastila i prokockala jedinstvenu priliku za pravi novi početak.

Za Milera, piše Tarner, Amerika je bila „pohlepnija od najpokvarenije kurve“. To je veoma ružna slika, i mada je nesumnjivo istinita, kad je reč o Mileru, takođe je vrlo indikativna i kad je reč o Tarnerovom nesvesnom razmišljanju. Međutim, korisna je da shvatimo taj veoma kompleksan predmet Milerove mržnje: politički establišment Amerike će pobediti i osvetiti Žena.

Miler je u mladosti odlazio na političke skupove, ali nikada nije bio zainteresovan za politički aktivizam – kada je izbio rat, napustio je Pariz i vratio se u Ameriku. Junačenje u Pokretu otpora nije bilo za njega. Pa ipak, čitavog života je igrao ulogu ratnika, koji se svojim ručno rađenim oružjem bori protiv bezličnih, zastrašujućih industrijskih postrojenja kojima je važan samo profit, i sve je na prodaju.



Nikada mu nije palo na pamet da koliko god čovek bio siromašan uvek može da pronađe ženu koja je još siromašnija i plati joj za seks. Toga se ni Tarner, koji o Mileru neprestano govori kao o „seksualnom avanturisti“, nije setio. To zvuči uzbudljivo i smelo i prikriva ekonomsku realnost prostitucije. Miler-odmetnik želeo je svoje robove kao i svaki drugi kapitalista – i to što je jeftinije moguće. Kada nije mogao da plati, Miler-muškarac i Miler-delo fikcije uspešno pronalaze način da žene prevare romantikom. Ono što nisu mogli da kupe, krali su. Ne povlači se nikakva paralela između žene kao robe i „klanice“ kapitalizma koju Miler ne podnosi.

Tarner obožava Milerove „ofanzive“ na modernu industrijsku Ameriku. Nade nema, ali se čuje usamljeni glas proroka koji, poput Džeremaje, uzvikuje proročanstva iz bordela. Pomalo zbunjujuće, ali Tarner traži da poverujemo i u iskrenost Milerovih napada i u njegovo, gotovo budističko, prihvatanje realnosti. Poslednje poglavlje donosi, sa euforijom postavljeno, pitanje „šta ako“ bismo uspeli da odbacimo sve svoje iluzije i počnemo da živimo u Milerovom „moralnom“ univerzimu, da prihvatimo „stvarnost, i naučimo da je volimo“? „Le bel aujourd'hui.“

Šta bi bilo ako bismo prihvatili Tarnerovu tvrdnju da činjenica da je „Rakova obratnica“ prešla put od zabranjene knjige do duhovnog klasika mnogo govori o tome „ko smo mi“? Razumno bi bilo pretpostaviti da to „mi“ ne podrazumeva i žene, osim ako žene nisu zadovoljne takvim identitetom – identitetom „parčeta mesa“ s pola mozga.

Najveći propust Tarnerove knjige je u tome što ne postoji ozbiljna rasprava na temu „Rakove obratnice“ i seksualne revolucije. Ukidanje zakona o nepristojnosti u Sjedinjenim Državama i Britaniji i prkosan uspon pornografske industrije deo su jedne neuobičajene društvene atmosfere koja je vladala šezdesetih godina XX veka, ali i potpuno novog sukoba među polovima.

„Rakova obratnica“ je štampana u vreme kada je dozvoljena upotreba pilule za kontracepciju (1960), a na tržištu se pojavio i valijum (1963). Lekovi, zahvaljujući kojima su žene postale seksualno dostupnije i pitomije, ni na koji način nisu doprinosili jednakosti polova. Žene su za to morale same da se izbore. Miler je predstavljao korisno oružje u borbi protiv, recimo Beti Fridan („The Feminine Mystique“, 1963) i potpuno drugačiji način borbe.

U „Rakovoj obratnici“ pored mržnje ima i mnogo toga lepog, i knjiga svakako zaslužuje pažnju. Međutim, centralno pitanje koje ova knjiga nameće tridesetih godina bilo je cenzurisano, a šezdesetih zanemareno. Kejt Milet je to pitanje postavila sedamdesetih, ali se ono uporno ignorisalo. To pitanje se i danas ignoriše. Pitanje nije o odnosu umetnosti i pornografije, ili o odnosu seksualnosti i cenzure ili o bilo kojoj vrsti postignuća. Pitanje glasi: zbog čega muškarci uživaju u degradaciji žena?

Autor: Dženet Vinterson, autorka romana iz Hogart edicije „Procep u vremenu“
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat