Taijo Macumoto: Stvarna iskustva na idealizovan način

Autor mangi Taijo Macumoto ekskluzivno za Bukmarker govori o sopstvenom odrastanju u sirotištu koje mu je poslužilo kao ideja za poznati serijal Sani, koji čitamo u izdanju Lagune, otkriva i kako izgleda jedan dan cenjenog i popularnog mangake, a ima i poruku za čitaoce iz Srbije.



Ne možemo a da ne osetimo detinje ushićenje, radost i zahvalnost zbog toga što nam je Taijo Macumoto, autor ozbiljne reputacije, značaja i uticaja koji njegovo delo ima na svet manga izdavaštva, ukazao neobičnu čast time što je, i pored obaveza koje ima kao neumorni stvaralac svetova uz koje odrastaju buduće generacije dobrih ljudi, odvojio vreme da odgovori na pitanja za Bukmarker. Sve što treba da znate o ovom velikom mangaki i čoveku sadržano je u izreci: odlika velikih ljudi je skromnost.

Macumotov šestodelni serijal Sani, za koji je dobio prestižnu nagradu Šogakukan, govori o životu napuštene dece iz sirotišta Zvezdana deca, ispred kojeg nepomično leži olupina žutog automobila Nisan Sani. Ali ono što odrasli ne mogu da vide, deca mogu. Sani je njihova baza, i potrebno je samo da zažmure i zamisle gde žele da budu. Realistično slikajući život unutar sirotišta, odnose između napuštene dece, njihove snove, nadanja, želje i strahove, Taijo Macumoto prikazuje čvrstu vezu koja postoji među njima a koje nisu svesni, rasvetljava osećanja svakog deteta i budi u nama iskreno saosećanje i želju da svakog od ovih malih junaka čvrsto zagrlimo.

Kako ste došli na ideju da predstavite decu i njihov život u sirotištu?

Želja da svoje iskustvo iz detinjstva pretočim u mangu javila se već kad sam debitovao. Međutim, nisam javno pričao o tome kako sam odrastao u sirotištu i nisam mogao da zamislim koliki će uticaj ova tematika tada imati na osobe povezane sa njom (pogotovo roditelje), te nisam tek tako mogao da se upustim u ovaj poduhvat. Kada sam napunio 40 godina, pomislio sam da će mi se sećanja slegnuti i pretvoriti u nekakvu priču iz davne prošlosti. Hteo sam da izbegnem to, pa sam odlučio da stvorim delo dok su mi sećanja i osećanja iz tog perioda još sveža.

U Saniju se oseća snažna veza među decom, iako toga nisu svesni. Kako ste uspeli da prikažete te suptilne međuljudske odnose kroz svoju umetnost i naraciju?

Kao inspiraciju za Sani u neku ruku sam koristio ljude kojima sam bio okružen u sirotištu. Zajedno sa suprugom, sa kojom sam radio na ovom delu, crtao sam i razgovarao o likovima kako bismo ih stvorili kao junake iz mange. Potom smo dodavali nove likove i epizode, učvršćujući i njih i priču. Kako sam nastavio da crtam, tako mi se sve više činilo da su se ti likovi udaljavali od stvarnih osoba i postajali junaci koji žive unutar sveta mange, isto kao i u drugim delima. Dok sam dodavao nove epizode, odnosi među likovima su se prirodno razvijali, pa mi je izgledalo kao da sam ih podsvesno stvorio.

Kakve reakcije i povratne informacije ste dobili od čitalaca o Saniju? Da li Vas je nešto posebno iznenadilo ili dirnulo u vezi sa njihovim odgovorima? Kako su reagovale Vaše kolege mangake?

Ne pratim komentare o svojim delima na internetu, tako da iskreno nisam mnogo upućen u reakcije čitalaca i kolega... ali mislim da su uglavnom bile pozitivne. Veoma me je obradovalo kada sam dobio pisma od prijatelja iz sirotišta, i svi su bili oduševljeni. Sani prikazuje naša stvarna iskustva na idealizovan način, pa sam se zaista brinuo kako će se oni osećati. Bilo mi je drago i pomalo mi je laknulo kada su oni to pozitivno prihvatili. Međutim, bilo je i komentara ljudi koji su prošli kroz slična iskustva u sirotištima i koji su zamerali donekle idealizovan prikaz, tvrdeći da je stvarnost za ovu decu mnogo surovija. Svakako, i ja sam svestan da će se neki ljudi ovako osećati.

Sećate li se prve mange koju ste u detinjstvu pročitali? Koje su mangake uticale na Vaš rad? Imate li uzore iz francusko-belgijske škole?

Sećam se da sam prvu mangu pročitao u školskoj biblioteci, kada sam imao možda šest ili sedam godina; bila je to manga Norakuro, mangake Suiha Tagave. Crteži su bili slatki i bilo mi je zabavno da listam, ali mislim da tada nisam u potpunosti razumeo sadržaj. Dok sam bio u sirotištu, nailazio sam na dosta manga časopisa koje su čitali odrasli. Onaj koji sam najviše čitao i koji mi je bio najdraži jeste Shonen Champion. Posebno sam voleo i mangu Black Jack Osamua Tezuke. Mangaka koji je najviše uticao na mene kada sam tek počeo da se bavim crtanjem mangi bio je Kacuhiro Omoto. Veoma se divim i Mebijusu, čak sam jedno vreme i razmišljao da se preselim u Francusku.

Mangama koje ste kreirali pokrili ste razne teme, od sportskih do porodičnih komedija i naučnofantastičnih epova. Mange kao što su Zero, Hanaotoko i Ping Pong stvarali ste u okviru žanrova šonen i seinen, u okvirima standarda industrije. Međutim, antiutopijske mange poput Tekkonkinkreet i No. 5, kao i Sani krše konvencije manga industrije. Zašto ste se odlučili da krenete svojim putem, a ne već utabanom stazom?

Kao novajlija, dosta sam crtao sportske mange, jer sam osećao da je to najbrži način da steknem popularnost među čitaocima i da moji radovi budu objavljeni u manga časopisima. Tada nisam bio vešt kao sada, a moj stil crtanja nije bio popularan među čitaocima, što je tada meni, kao novajliji, vrlo teško palo. Nakon Ping Ponga polako sam dobio slobodu da crtam sopstvenim stilom i da se oprobam u raznim žanrovima. Nisam posebno birao te žanrove, već mi je to nekako prirodno dolazilo i crtao sam ono što mi je padalo na pamet. U poslednje vreme uživam u učenju istorije dok se bavim crtanjem istorijskog žanra.



U mladosti ste želeli da se bavite fudbalom, ali ste se ipak opredelili da mange budu Vaš životni poziv. Šta je presudilo da donesete takvu odluku?

Za vreme leta, kada sam imao 14 godina i bio član fudbalskog kluba u nižoj srednjoj školi, igrao sam protiv jakog tima iz druge škole. Naš tim je tada izgubio sa 13 prema 1. Onda sam shvatio da nemam talenta za fudbal. Uprkos tome, nastavio sam da igram... Dosta sam razmišljao o crtanju mangi kao profesiji, jer imam rođaka Santu Inouea, koji je još kao mali želeo da postane mangaka i njegove radove su izdavali u časopisima. Često sam ga posmatrao, i to je imalo velikog uticaja na mene. I on je postao mangaka i još uvek crta. Ipak, ubedljivo najviše me je motivisalo čitanje mange Domu Kacuhira Otoma kada sam bio u srednjoj školi. Od crteža pa do priče, sve mi je izgledalo magično i kul. Onda sam pomislio da ću sigurno biti popularan među devojkama ako i ja nacrtam ovako kul mangu. To nije bio baš lep način razmišljanja, ali moja želja da postanem mangaka postajala je sve veća i veća.

Kojim delom možemo smatrati da ste ušli u svet manga industrije? Kako je bilo prihvaćeno?

Teško je precizirati ovo, ali čini mi se da sam uz crtanje Ping Ponga konačno stekao samopouzdanje da se bavim ovim poslom. Ping Pong, kao sportska manga za mlade u kojoj su glavni likovi srednjoškolci, bila mi je vrlo teška za crtanje. Ali mnogi čitaoci su pozitivno reagovali kada je izašla, čak i više nego za moja prethodna dela. Drago mi je što sam uložio trud i uspeo da je završim do kraja.

Kako izgleda radni dan jednog popularnog mangake?

Ujutru ustajem oko 7, zatim idem u šetnju, a ako nije previše vruće, napolju vežbam pimplovanje fudbalskom loptom. Potom doručkujem u nekom kafiću i vratim se kući. Pre podne radim na ilustracijama, odgovaram na poslovne mejlove i još crtam. Nakon ručka malo dremnem, pa ponovo crtam od otprilike 3 do 9 uveče i onda večeram. Sve radove koje stvaram, stvaram zajedno sa svojom suprugom Sahom Tono, koja je takođe mangaka. Kada se rokovi približe, ne mogu baš da se šetam i posvetim se drugim stvarima koje radim u slobodno vreme, ali nakon serijala Ping Pong pazim da ne uskraćujem sebi san koliko je god to moguće.

Budući da je Sani prvo Vaše delo prevedeno na srpski jezik, šta biste svojim novim čitaocima iz Srbije poručili?

Veoma sam iznenađen i srećan što je moje skromno delo izdato u Srbiji! Sani je manga čiju sam radnju smestio u Japan iz 1978. godine, kada sam bio dečak, i nadam se da će čitaoci iz Srbije na neki način osetiti bliskost sa Japanom kroz ovo delo. Takođe, ovo je odlična prilika da se i ja bolje upoznam sa Srbijom. Hvala svima koji su pročitali Sani.

Autor: Siniša Bošković
Prevod sa japanskog: Maša Medić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46