T. S. Eliot nije bio u pravu ili dokle ide plagiranje

T. S. Eliot je jednom rekao: „Dobri pisci pozajmljuju, najbolji pisci kradu“. Pošto je očigledno ovaj savet shvatila bukvalno, Helena Hegeman, sedamnaestogodišnja nemačka spisateljica, „izmiksovala je“ (po sopstvenim rečima) bestseler pod naslovom „Axolotl Roadkill“. Kako piše u jednom članku u Tajmsu, Hegemanova je maznula čitave stranice iz romana manje poznatog pisca, i izgleda da nema nameru da se izvini zbog toga. „Originalnost ionako ne postoji, već samo autentičnost“, rekla je Hegemanova u odgovoru na optužbe o plagiranju. Žiri Lajpciškog sajma knjiga se izgleda slaže sa njom, barem u načelu: čak i nakon što je autorka priznala da je kopirala tuđ rad, „Axolotl Roadkill“ ostaje finalista za nagradu od 20.000 dolara za fikciju.



Odluka žirija u Lajpcigu da ne izbaci knjigu sa liste finalista, čime praktično podržava, ili barem odobrava postupke Hegemanove, ili je alarmantan ili progresivan odgovor. Kulturrelativistički argument je da Nemačka, pogotovo Berlin, predstavlja rasadnik umetničkog mešanja i kombinovanja, semplovanja i resemplovanja, i da Hagemanova jednostavno primenjuje ove taktike u svom pisanju. Ako di-džej može da ukombinuje dvadeset različitih pesama i konačan proizvod upakuje kao svoj, zašto to ne bi mogao i pisac? Čini se da Hegemanova koristi ovo pitanje kao svoju odbranu. Time originalan sadržaj postaje podređen kontekstu, što znači da sve dok se stvara novije i veće delo, dozvoljeno je koristiti delove prethodnih radova.

Ali kuda nas vodi ovakva logika? Na mnogim univerzitetima (nadam se na svim univerzitetima), plagiranje je prestup koji se kažnjava izbacivanjem sa fakulteta. Znači li ovo da ne treba kazniti studenta ako preuzme nekoliko stranica od Adama Smita za svoj rad o kapitalizmu, a da ne navede autora? I da se njegov postupak tumači kao puko „miksovanje“ Smitovih teza sa njegovim? Naravno da ne, i ista pravila bi trebalo da se primenjuju na sve druge štampane tekstove, bilo da se radi o novinskom članku, scenariju ili nemačkom romanu o odrastanju.

Možda će nam pomoći da razjasnimo situaciju ako pogledamo šta se krije iza reči T. S. Eliota. Po mom tumačenju „ukrasti“ u ovom kontekstu znači preuzeti iz drugih tekstova teme, ideje, ritmove, strukture, ali ne i same rečenice. Nije tajna da su knjige sačinjene od drugih knjiga, ali se nadam da nismo došli do toga da su knjige samo kompilacije drugih knjiga. Sečenje i nalepljivanje ne bi trebalo smatrati pisanjem. I uprkos tome što „miksovanje“ lepo zvuči – šta je sa stapanjem? Ili sjedinjavanjem? – to ne prikriva surovu istinu da je neko pokraden.

Autor: Li Elis
Izvor: newyorker.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Unsplash