Svi smo u Matičnoj knjizi

Šta nam prvo padne na pamet kad neko spomene matičnu knjigu?

S obzirom na birokratske okolnosti o kojima ne treba posebno govoriti, već je i sâm dotični termin dovoljna asocijacija na suvoparnost i dosadu, na gubljenje vremena pred brojnim šalterima i kancelarijama, na čeprkanje po zaturenim papirima i na višesatno traganje po nesagledivim rubrikama ne bi li se najzad uočio pravi podatak.

I kad konačno u takvom dokumentu pronađemo ono što smo tražili, na šta se taj podatak obično svodi?

Upravo na ono što predstavlja naslovnu stranu „Matične knjige“ Draška Miletića: tu je tabela, tu je broj, tu su ime i prezime iza kojih treba da uslede drugi lični podaci – za birokratiju je to i više nego dovoljno, dok bi svako dalje zadiranje u biografiju bilo suvišno i samo bi opteretilo dokument u kome ionako od tolikih podataka često nedostaje baš onaj zbog kojeg smo se i upustili u potragu po prašnjavim arhivama.

Međutim, ako bismo ipak imali vremena da o svakom imenu koje smo u rubrici pronašli saznamo i detalje iz privatnog života, pa da i takvim podacima obogatimo dokumentaciju – da li smo svesni na kakve sve priče možemo naići i kakve nove i dotad nepoznate svetove možemo razotkriti?

Spiskovi, imenici, matične knjige, tablice na interfonu, adrese na kovertama – a da ne zaboravimo modernu tehnologiju, i profili na društvenim mrežama – sve su to samo fasade iza kojih se neminovno kriju složene ljudske sudbine i nenapisane lične istorije.

Kad prolazimo pored jedne od mnogobrojnih i nesagledivih stambenih zgrada, sigurno se bar ponekad zapitamo koliko je tu neispričanih priča kojima je samo potreban strpljiv slušalac i još strpljiviji zapisivač pa da budu ovekovečene – ali, tu uglavnom i prestaje naše interesovanje, jer stigavši do naredne zgrade već bismo zaboravili na onu prethodnu, a i sâm takav posao delovao bi nam teži nego što je, primera radi, marljivo i egzaktno prepisivanje obimnih matičnih knjiga.

Ipak, za razliku od mnogih, pisac Draško Miletić nije poklekao niti odustao od stvaranja knjige u kojoj će biti sažete različite i najčešće međusobno nepovezane priče jednog mikrokosmosa.

Sa druge strane, ove su priče povezane upravo stoga što su vremenom postale neraskidivi deo jednog kompaktnog malog sveta, a stambene zgrade u današnjem svetu i društvu upravo to i jesu – posebni svetovi, ali istovremeno je svaki od tih svetova i skup najraznovrsnijih, dakle još manjih univerzuma, jer najzad, svaki čovek predstavlja univerzum za sebe.

Kombinujući svoja iskustva, svoj tok svesti, svoje životne priče i istoriju svoje porodice sa pričama koje se kriju iza mnogobrojnih vrata jedne višespratnice, Miletić ne samo što je ovekovečio jedan mali i dosad neprimetni kosmos, nego je kroz delo koje je sasvim jednostavno nazvao „Matična knjiga“ izgradio jedan novi i specifični kosmos.

I kao svaki kosmos, i ovaj je bez granica i ograničenja, jer i u njemu je dopušteno preplitanje svih i svakojakih svetova, koji inače već obitavaju jedan pored drugog, samo je trebalo pronaći pravi način da iskrsnu pred čitaocem i da tako sjedinjeni daju novi smisao celini.

Udahnuvši dušu suvoparnim spiskovima i registrima, Miletić je „Matičnu knjigu“ napisao i u ime onih koji bi sami želeli da prodru u priče koje se kriju iza bezličnih podataka, ali i u ime onih čije su sudbine i lične istorije dugo čamile sakrivene iza zatvorenih vrata ili zaključanih arhiva, pa će nam zato i delovati da je ova knjiga napisana u ime svih nas i za sve nas, jer ako i nismo u ovoj „Matičnoj knjizi“, u nekoj drugoj sigurno jesmo, samo je treba na vreme otkriti i predočiti – i sebi i drugima.

Autor: Dušan Milijić