Svet nije bio spreman za neustrašivog ilustratora dela Oskara Vajlda

Redakcija webzine MessyNessy voli da traži zaboravljene i izgubljene ilustracije, kako bi u svakodnevnicu unela malo kreativnosti. Pronalaze sve, od zaboravljenih radova u magazinima Art Nouveau i Art Deco, promotivnih letaka baletske kompanije Ballets Russes, čudne umetnosti Hita Robinsona, do fantastičnih ilustracija Erola Le Kejna i slika devojaka koje je crtao Andre Eduard Marti. U ovom članku će biti reči o ilustracijama Obrija Birdslija, čiji se uticaj jasno vidi u delima američkog kralja grozote, Edvarda Gorija. Za vreme svog kratkog života, stvorio je toliko dela koja su mogla da uzdrmaju viktorijansko društvo u kojem je živeo, mešajući kitnjastost secesije sa seksualno provokativnim slikama koje su bile inspirisane drevnom, japanskom erotikom. Imao je hrabrosti da uradi ono što do tada nije niko, stvorivši pornografske ilustracije za Oskara Vajlda glavom. Predstavljamo vam najkontroverznijeg umetnika iz perioda secesije.

Obri Birdsli bio je visok i mršav, uvek nasmejan čovek, sa oštrim crtama lica. Zaštitni znak bila mu je njegova frizura – crna kosa sa dugim šiškama i razdeljkom na sredini. Uvek je bio uredno počešljan, iako je u to doba bila moderna razbarušena kosa. Bio je veoma inteligentan i načitan Britanac koji nije krio svoje talente. Kao dete, bio je nadaren da muziku, kao tinejdžer čitao je teške knjige, a kako je odrastao, otkrio je da ima sjajan talenat za crtanje.

Nije obraćao pažnju na pravila viktorijanskog društva, pa se nekad čak i oblačio u žensku odeću. Čitavog života bio je bolešljiv. Sa devet godina se toliko razboleo da dve godine nije mogao da ide u školu, a svoj dvadeset i šesti rođendan nije ni doživeo, usled krvarenja izazvanog tuberkulozom. Pošto ga je čitav život jedan korak delio od smrti, naučio je da uživa i u najsitnijim stvarima, živeći svaki trenutak kao da mu je poslednji.

Obri se u Londonu našao sa Edvardom Bern-Džounsom, jednim od najpoznatijih slikara prerafaelitskog bratstva, umetničke antiakademske grupe, osnovane u Londonu 1848. godine. Bern-Džouns je vratio vitraž u modu, i radio zajedno sa Vilijamom Morisom.

„Odveo nas je u studio, gde nam je sve pokazao i objasnio. Zadivila me je njegova dobrota, jer smo bili stranci kojima nije čak znao ni imena... Mogu vam reći da sam bio uzbuđen kada je otvorio moj portfolio i pogledao prvi crtež...“

Edvard Bern-Džouns je toliko bio zadivljen Birdslijevim radom, da je rekao: „Priroda ti je podarila sve ono što ti je potrebno da bi postao veliki umetnik. Ja savetujem druge da se ne bave umetnošću, ali ovaj savet tebi ne mogu da dam.“ Čuvši to, Birdsli je upisao večernje časove slikanja na umetničkoj akademiji Vestminster i prvi put dobio posao ilustratora za knjigu 1892. godine.



Te iste godine otišao je na put u Pariz, gde je vidno bio inspirisan delima Anrija de Tuluz-Lotreka i avangardnim japanskim slikama, napravljenim pomoću drvenih pečata umočenih u boju. U nekim njegovim delima primetan je uticaj japanskih svitaka iz 17. veka, na kojima je prikazan čudan običaj, koji samo možemo da opišemo kao „takmičenje u ispuštanju gasova“.

Radovi Obrija Birdslija bili su jednobojni, verovatno zato što su izdavači od njega tražili da koristi najjeftiniji način za crtanje. Vid crtanja pomoću drvenih pečata koji je Birdsli koristio nije dozvoljavao upotrebu različitih boja, te je Obri svoj talenat pokušao da iskaže čistim linijama na slikama. Boje, vijugave linije i teme čine da zamislimo mikroskopski svet muzičke partiture ili neki tekst stare knjige. U stvari, mnoga njegova dela izgledaju kao magična, ukrašena slova i ilustracije.

Birdsli se proslavio svojim ilustracijama čuvene tragedije Oskara Vajlda „Salome: drama u jednom činu“. Prvobitno je napisana i objavljena na francuskom 1893. godine, a godinu dana kasnije i na engleskom, uz Birdslijeve ilustracije. Predstava je u Engleskoj bila zabranjena za izvođenje sve do 1931, jer se smatralo da su verski likovi iz drame bogohulno prikazani.

Ipak, njegov rad postao je poznat širom Evrope, pa je Birdslija hvalio i Sergej Djagiljev, direktor baletske kompanije Ballets Russes. Birdsli nije imao lepe uspomene na rad sa Oskarom Vajldom, kazavši da su Vajld i njegov partner Lord Alfred Daglas „užasni ljudi“. Razlog za to je verovatno čunjenica da se Daglas, dok je prevodio dramu na engleski, često svađao sa Vajldom, zbog njegovog lošeg francuskog. Ali to nije bio poslednji put da se Obri Birdsli susreo sa Oskarom Vajldom.

Džon Lejn, koji je Birdsliju platio da ilustruje Vajldovo delo, takođe ga je proglasio urednikom najavangardnijeg magazina tog doba, pod nazivom The Yellow Book. Kada je magazin objavljen, umetnik i pisac Maks Birbom izjavio je da je „London preko noći postao žut“.

The Yellow book bio je magazin koji je izlazio četiri puta godišnje, u kom su bila objavljivana dela autora kao što su Herbert Džordž Vels, Henri Džejms, Vilijam Batler Jejts, pa čak i samog Birdslija. Kao umetnički urednik, Birdsli je odlučio da naslovna strana bude žuta, što je možda ironično, uzimajući u obzir da su sva njegova dela bila crno-bela. Izabrao je baš ovu boju, jer su u to doba žutom bojom bile obojene francuske knjige, kako bi čitaoce upozorile na skandalozne priče koje se kriju unutra.

Ova kreativna odluka će se Birdsliju na kraju obiti o glavu. Kada je 1895. godine, u hotelu „Kadogan“, Oskar Vajld uhapšen zbog zločina vezanih za njegovu homoseksualnost, u rukama je nosio knjigu sa žutim koricama. Bila je to knjiga autora Pjera Luisa, pod nazivom „Aphrodite“, u kojoj se govori o vajaru i kurtizani i njihovoj strastvenoj želji koju su osećali jedno prema drugome. Pošto je u to vreme The Yellow Book bila popularna, Vajld je optužen da je u rukama imao kopiju tog magazina. Birdsli je već bio povezan sa Vajldom, zbog rada na Vajldovoj drami „Salome: drama u jednom činu“. Ovaj skandal bio je dovoljan da bi Birdslija povezali sa Vajldovim zabranjenim načinom života, te su ga zbog toga smenili sa mesta urednika novina.

Jako malo ljudi je želelo da radi sa Birdslijem, a jedan od njih bio je izdavač iz Londona, po imenu Leonard Smiters, stari prijatelj Oskara Vajlda. Takođe je bio pornograf i prodavac knjiga, tvrdeći da poseduje primerke knjiga koje su uvezane u ljudsku kožu.

„Voli prva izdanja, posebno ona o ženama. Njegova strast su male devojčice. On je najobrazovaniji zaluđenik erotikom u Evropi. Jako je dobar drug i drag momak...“, kazao je Vajld o Smitersu.

Smiters je odlučio da se udruži sa Birdslijem i piscem simbolistom, Arturom Simonsom, kako bi stvorili magazin koje će biti bolji od magazina The Yellow Book. Nazvali su ga The Savoy, po imenu hotela u kom se Vajld često sastajao sa svojim ljubavnicima. Magazin je postao popularan, a Birdsli je našao način da iskaže svoju kreativnost. Na proslavi organizovanoj povodom izdavanja prvog broja magazina, Birdsli je doživeo krvarenje izazvano bolešću. Iako je nastavio da piše i crta, ovo je bio znak njegovog lošeg zdravlja. Još jedan projekat koji je Smiters finansirao bio je „Lizistrata“, knjiga erotike o ženama iz drevne Atine, koje su apstinirale, kao znak protesta protiv rata. Ovo je bila sjajna prilika za Birdslija, zato što je čitav život bio opsednut seksualnim temama, koje su se često javljale u njegovim delima. Često bi ubacivao erotične simbole, koristeći oblike koji su podsećali na grudi i faluse, a ponekad bi slike očigledno bile erotske. Crtao je grudi, zadnjice i genitalije, što je u to vreme bilo skandalozno. Njegova seksualnost nije bila javna, a neki su smatrali da nikada u životu nije ni imao seksualne odnose. Neki akademici smatraju da možda nije hteo da se upušta u seksualne odnose jer mu je zdravlje bilo loše, pa je zbog toga bio opsednut ovim temama.



Pošto je zdravlje nastavilo da mu se pogoršava, Birdsli je pomoć potražio u crkvi. Godine 1898, uz pomoć njegove sestre, prešao je u rimokatoličanstvo, a poslednje mesece svog života proveo je na Azurnoj obali, sa majkom i medicinskom sestrom. Dok je boravio u Francuskoj, Smitersu je poslao hitno pismo, u kojem ga moli da uništi sva njegova erotska dela:

„7. mart 1898. / Bog je naš gospodar i sudija / Dragi prijatelju, preklinjem te da uništiš sve kopije ‚Lizistrata‘ i sve sramotne crteže... Svim svetim te molim, uništi te nepristojne crteže. / Obri Birdsli / U smrtnoj agoniji“

Uprkos njegovim željama, Smiters nije uništio Birdslijeva dela, te je čak napravio replike, kako bi ih prodao. Nije prošlo ni dve nedelje nakon što je napisao pismo, Birdsli je preminuo, 16. marta 1898.

Čak i pun vek nakon smrti, njegova dela i dalje izazivaju burne reakcije. Hiljadu devetsto šezdesetih, jedan vlasnik galerije uhapšen je zbog izlaganja Birdslijevih slika, jer su dela koja su sadržala golotinju bila zakonom zabranjena.

Obri Birdsli je ceo svoj život bio ozloglašen, ali je isto tako ostavio traga. Iako su njegovi radovi smatrani grotesknim i kontroverznim, kritičarima je bio drag zbog svoje hrabarosti, dobre naravi ili veštine.

„Nijedan se umetnik pre njega nije usudio da zabeleži greške i nastranosti savremene omladine na jedan tako domišljat i zapanjujući način, pokazujući zanimljiv primer savremene umetnosti, koja je puna patoloških priviđanja.“ – Modern Art, vol. 3, no. 1, 1895.

Birdslijeve ilustracije se danas mogu naći u knjižarama, u primercima Vajldove drame „Salome“, a ostali radovi su javno dostupni. Svet 1890-ih nije bio spreman za Obrija Birdslija, ali budimo sigurni da je sada i više nego spreman.

Autor: Elizabet Atanasova
Izvor: messynessychic.com
Prevod: Lidija Janjić