„Svaki dan u godini“ Uvea Jonzona – svedočanstvo o svetovima u previranju

Ovo monumentalno delo povlači neverovatne paralele između Nemačke tridesetih i rasno podeljene Amerike šezdesetih.

Uve Jonzon se rodio za vreme Trećeg rajha, a počeo je pisanje ovog sadržajnog, raskošnog i iznenađujuće vedrog magnum opusa 1966. godine, pošto se sa porodicom preselio iz Istočne Nemačke u SAD; delo je završio tek 1983, godinu dana pred smrt, do kada mu se brak već raspao i živeo je sam u ostrvskom gradiću Širnes u britanskoj grofoviji Kent.

Povlačeći paralele između meteža Amerike šezdesetih i svakodnevnog života u nacističkoj Nemačkoj, „Svaki dan u godini“ predstavlja hroniku previranja dvadesetog veka viđenu očima Gezine Krespal, koja napušta posleratni Menhengladbah da bi gajila svoju ćerku, Mari, u njujorškom Gornjem Vest Sajdu. Knjiga je na nemačkom jeziku objavljena u četiri dela kroz vremenski raspon od trinaest godina.

Serija razgovora između Gezine i starmale desetogodišnje Mari, koja je gladna priča iz majčinog detinjstva, odvija se kroz vremenski okvir od 12 meseci, gde svako poglavlje predstavlja jedan dan, od 21. avgusta 1967. do 20. avgusta 1968. Dok Gezina pokušava da uskladi posao u banci sa uzgajanjem deteta, njena sumorna sećanja – majka koja je izgubila život u Kristalnoj noći, otac koga su mučili Sovjeti – prožeta su narativnom sadašnjicom Amerike u kojoj se odvijaju rasni sukobi, a žrtve rata u Vijetnamu sve brojnije.

U pozadini glavne priče vidimo pažljivo obrađenu temu majčinstva i migracije. Između ostalog, Gezina svakodnevno kupuje Njujork Tajms i uči kako da se ni sa kim ne sudari u metrou, u nadi da će se tako bolje uklopiti u komšiluk koji je naziva „Džizajn Krispo“, „Nemica“, čija pojava – čak i kod prijatelja – evocira uspomene na „pedeset pet miliona mrtvih, i još šest miliona žrtava koncentracionih logora“. Jedan deo romana se bavi pitanjem podizanja deteta u stranoj kulturi; Mari, na Gezininu užasnutost, ponavlja podrugljive pesmice o američkim starosedeocima i duri se kada je učiteljica stavi da sedi pored jedine crne devojčice u odeljenju.

Istovremeno se kod Mari rađa politička svest – piše telegram udovici Martina Lutera Kinga i zgražava se kada vidi kako ljudi koji su krenuli u božićnu kupovinu guše antiratne proteste govoreći protestantima da se ošišaju – zbog čega se pridružuje Gezini, koja ne želi da iskaže neslaganje iz straha da će je deportovati. Ono što neki nazivaju „ličnom odgovornošću za ono što radi vaša vlada“ jedno je od glavnih pitanja kojima se bavi roman, gde nas Jonzon navodi da povučemo paralelu između Nemačke tridesetih i Amerike šezdesetih.

Sve ovo se odvija kroz kovitlac unutrašnjeg govora likova, neupravnog govora (izmišljenog ili pravog), parafraziranja novinskih članaka i autorskog opisa, u kojem Jonzon kombinuje prvo i treće lice. Ima i metafiktivnih igara. „Dala sam ti godinu. Takav je bio dogovor“, Gezina kaže autoru, u svojim mislima, dok primećuje kako, prisećajući se prošlosti, „ne govori samo iz perspektive subjektivne (stvarne) prošlosti, već i iz perspektive današnjeg tridesetpetogodišnjeg subjekta“. Čim uhvatite Jonzonov ritam, ostajete u njemu. „Ako želimo da završimo ovaj dan u jednom zalogaju“, počinje jedno poglavlje, „moraćemo da numerišemo delove“. Jonzonov smisao za humor održava pažnju. „U Njujork Sitiju je prošle godine bilo 746 ubistava, najčešće vikendom, najređe sredom“, saznajemo dok Gezina čita novine. „Najčešći razlozi su porodične svađe i uvredljivi komentari. Uvek budite ljubazni!“

Kroz roman provejava pregršt uzgrednih stvari, poput sporih podzapleta koji se prekidaju, a onda bez žurbe nastavljaju. Dok Gezina govori o životu svoga oca – stolara koji se iz inostranstva vraća u Nemačku da bi bio pored žene i deteta u trenutku kada Hitler dolazi na vlast – ona takođe spašava jednu devojčicu iz opasne tuče, izbavlja prijatelja koji se zadužio kod mafijaša i kuje plan kako da proneveri novac u socijalistički Prag.

Jonzon je pisao „Svaki dan u godini“ u realnom vremenu, kroz savremene događaje dok su se oni odvijali, barem na početku. Knjiga ostavlja utisak uzbudljive spontanosti, skoro nekontrolisane. Roman o jednoj godini, možda i roman godine.


Autor: Entoni Kamins
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić