Susret Tagorea i Vinavera 1926. godine: Pesnikova misija u svetu

15. novembra 1926. Tagore se sastao sa Stanislavom Vinaverom. Ovaj razgovor je trajao dva sata, a intervju je objavljen narednog dana u Vremenu, pod naslovom „Pesnikova misija u svetu“. Možda se kroz razgovor dva pesnika najjasnije može sagledati i zaključiti kakvi su stavovi Tagorea o poeziji, savremenom svetu, zapadnoj civilizaciji, Istoku, umetnosti… U nastavku možete pročitati intervju koji je Vinaver vodio sa Tagoreom.



Rabindranat Tagore od dužeg vremena stalno putuje, ali ipak i na putu ne menja svoje osveštane navike. Ustaje u 3 sata izjutra i nekoliko časova pogružava se u tihu ekstazu. Kad ovi časovi duhovne napregnutosti prođu, onda se pesnik laća pera i piše ideje, stihove i eseje do kojih je došao u snu. Ponekad beleži i ideje koje je naslutio u svojim ekstazama. Tek posle svega ovoga pesnik se budi za običan život, obavlja prepisku, prima sekretara, razgovara sa posetiocima.

Zatekao sam ga gde se igra sa svojim malenim unučetom, odevenim u živopisnu indijsku nošnju. Unuče se slatko nasmejalo i otrčalo iz salona u apartmanu Rabindranata Tagorea na četvrtom spratu hotela Palasa u odaje sekretarove.

Pesnik je odeven u dugu crnu mantiju operveženu zlatnim vezom. On se drži mirno i tiho govori engleski, s lakim egzotičnim naglaskom.

Poneki put kao da se dublje zamisli, kao da pada u ekstazu, i tada, ako je reč o Indiji, on gotovo peva, izgovarajući sve reč po reč. Ako je reč o Evropi, on izgovara brže, a njegova desna ruka jednako ocrtava po naslonu fotelje čudne šare i poteze. Najzad, kad govori o poeziji, on zatvori oči ispod naočara i zabaci malo glavu sa velikom sedom bradom i sedim kovrdžama.

Ja mu postavljam mnoga pitanja, u glavnom u vezi s njegovim književnim radom.

– Volim – počinje Tagore – što me pitate o poeziji, a ne o politici. Ja nemam sa politikom nikakve veze. Nemojte misliti – kaže on – da je sav moj književni rad sažet u ono deset knjiga engleskih prevoda. Ja sam napisao bezbroj pesama na bengalskome jeziku. Ja stalno pišem i pišem pesme; ja jednako stvaram poeziju. Na engleski sam preveo minimalan deo svojih pesama.

Ja ne verujem prevodima. Oni nisu u stanju da prenesu zatalasani osećaj pesnikov. Ja sam svoje stihove sam prevodio na engleski, pa ipak nisam preneo svoj pravi osećaj. Lepota i naročita osobenost engleskoga jezika sastoje se u igri i tkanju suglasnika, sasvim protivno italijanskom, gde se bojadisanje vrši pomoću samoglasnika. Ja sam iskoristio ove osobine engleskog jezika da preko njih izrazim svoj osećaj, koji se na bengalskome jeziku drugačije ovaplotio. Nema ne samo dobrog prevoda već može se reći da je poezija uopšte neprevodljiva. Prevod iznosi pesnička fakta, ideje i predmete, ali u njemu nema svetlosti originala. U originalu svaka reč ima svoj sjaj i svoju atmosferu, udruživši mnogo sjajeva i atmosfera dobija se jedna pesma, to je jedno sunce koje zrači. Prevedena pesma jeste kao ugašeno sunce: ista je sadržina ali nema svetlosti.

Pesma je još kao vodopad zvukova i boja, i svaki preliv ima svoga značaja i svoju muziku. Pesma mora da bude otkrivenje svetu, a otkrivenje vredi u istini samo ako je obasjano pravim sjajem originala.

Kakva je Vaša misija u svetu, Majstore?

Pesnik nema političke misije, niti određenog zadatka. Pesnik treba da stvara lepe pesme, to jest da nalazi lepe oblike za naše misli. Pesnik ne mora imati moralnu misiju. Ali samim tim što stvara lepo on pomaže ljudima da budu bolji, i istinu im čini primamljivom. Lepa je šuma, lepi su zvezda i cvet – isto su tako lepe i pesme. Pesnik teži savršenstvu u pesmi, u izrazu, i tim samim stvara u ljudima težnju za savršenstvom u svima oblastima. Mi pesnici imamo ideal: savršenstvo, i njega radi tražimo pogodnog izraza za ono što osećamo. Ima pesnika koji su bili nosioci velikih misija političkih i oslobodilačkih – ali to su oni činili kao ljudi mnogostrukih talenata, a ne kao pesnici. Pesnikova je misija samo da bude pesnik, da stvara pesničku lepotu i ništa više.

U čemu je pesnička istina i prava poezija?

Nekad su narodi bili jednostavni. Sad su komplikovani. Sad ih razdiru mnoge težnje. Svaka od tih težnji ima opravdanje ako je prožeta duhom. Glavno je da u svemu bude duhovnoga strujanja. Međutim, Evropa se sve više i više povlači u sirov realizam, u fakta i fakta. A gola fakta nisu ništa. Predmeti sami po sebi nisu ništa. Potreban je duh da u njih unese života i smisla, značaja i lepote. Duhovna riznica nalazi se na Istoku, odakle su potegle religije. Bez Istoka Evropa će se izgubiti u faktima, u predmetima, u znacima, i propašće. Zato je poslednji čas da Evropa nakalemi na svoje telo, kao i uvek u momentima krize, istočnjački duh. U dodiru sa Istokom zacvetaće predmeti. Bez duha oni bi ugušili Evropu.

Srednji vek u Evropi prikazao je borbu Istoka i Zapada. Evropski Zapad je sav u borbi, u avanturama, u žeđi za vlašću, za materijalnim i tehničkim preimućstvima. To je duh osvajanja, duh groznice, duh strasti. Azija je sva u težnji za apsolutnim, Istok se odriče vlasti, on tone u sebe, i tu traži jedinu odgonetku naše egzistencije. Evropski srednji vek ujedinio je ove dve težnje, i one su se rvale, ali su stvorile veličinu Evrope. Sada se u Evropi izgubio duh utonuća u sebe i potpuno je nadvladao duh osvajanja, groznica vlasti i materije, avanture u svim oblastima. Potrebno je da se Evropa opet preporodi u dodiru sa Istokom.

Šta je osnovna osobina Istoka?

Istok uči da u svemu treba da bude nekog čovečanskog cilja. A kakav je cilj u gomilanju predmeta i znakova? Nikakav. To je jedna bolesna materijalnost koja ničem ne vodi. Fakta sama po sebi nisu ništa. Istok uči da sve treba da služi duhovnom cilju, i da linije nisu ništa bez crtača, koji im daje smisla i opravdanja.

Vi ne verujete u neku istinu izvan čoveka, vi ne verujete u nauku?

Zakoni su samo čovečanski, fakta nisu ništa. Samo misao može da uoči zakone. Ali naša misao nije slučajna. Naša je misao u stvari opšta kosmička misao, ona je universalna. Čovek je zato tu da pronađe zakone i dade im izraza…

Čemu nas danas uči Indija?

Indija danas šalje čovečanstvu novu svetlost, a to je Gandi. On uči da je svaka borba u stvari jedno ropstvo. On uči da se fizički bore samo životinje, dok se ljudi duhovno bore. Nedostojno je čoveka da prima stav životinje. Veličina i lepota čoveka je u tome da bude slobodan, to jest visok duhovno, i da se ne odupire zlu nasiljem jer ga tako neće iskoreniti. Zlo će se iskoreniti dobrim, neprotivljenjem.

Pa to su ideje Tolstoja?

Gandi priznaje da je učenik Tolstoja. On mu mnogo duguje. Ali je Gandi razvio ogromnom snagom tu doktrinu. On dovikuje ljudima: budite ljudi, ne budite životinje. I još veli Gandi: samo je čovek slobodan, životinja ne. Glavni je zadatak i najveća je sreća čoveka u slobodi. Sloboda je samo duhovna, samo duhovna sloboda duboko je lična. Fizička sloboda u stvari je površna i neznatna, ako ne počiva na duhovnoj.

Pa to su ideje Marka Aurelija, ideje stoika zapadnjačkih?

To su ideje sa Istoka, mada se one pojavljuju uvek u kritične dane i po drugim kulturama, kad ove nazru pravu istinu. Poreklo duhovne istine na Istoku je. Narodi još nisu spremni da tu istinu prime. Ali oni je naslućuju…

* * *

Tako govoraše Rabindranat Tagore.
 
Autor: Stanislav Vinaver
Izvor: Vreme / sinhro.rs