Susret sa Trejsi Ševalije – Naizgled o malim stvarima

Naročito uzbuđenje za čitanje i dalje otkrivanje književnih dela jedne autorke je utoliko primamljiviji ukoliko nam se ukaže prilika da autorku lično upoznamo i porazgovaramo sa njom. U danima isključive elektronske komunikacije, susreta uživo, pa još sa omiljenom spisateljicom, sećamo se kao neprocenjivog iskustva. Poslednjih dana slobodnog kretanja i međunarodnih kulturnih razmena, početkom marta, gošća Novosadskog sajma knjiga bila je Trejsi Ševalije, a povodom njenog nedavno objavljenog romana „Jedna nit“ na srpskom jeziku u izdanju Lagune. Urednica Milica Laufer srela se sa slavnom britanskom spisateljicom u Laguninom klubu čitalaca i porazgovarala sa njom uz crni čaj i prve prolećne zumbule.

Njen novi roman „Jedna nit“ (A Single Thread) portretiše jednu od prekobrojnih devojaka međuratne Engleske, koja pokušava da istraje u svojim životnim izborima, a koji odstupaju od uobičajenog društvenog kanona. Obeležena kao usedelica, Vajolet nastoji da, ako već neće imati decu, učini nekakvo delo koje bi trajalo i posle nje. Opredeljuje se da se pridužri društvu vezilja koje pod vođstvom Luize Pesel veze jastuke za Vinčestersku katedralu. Inspirisana lepotom jedne od najčuvenijih katedrala, Trejsi Ševalije je najpre imala nameru da u fokusu njene priče bude vitraž Zapadnog prozora katedrale, ali pošto je obišla i bolje proučila Vinčester i samu katedralu, promenila je plan i za okosnicu priče izabrala kolekciju vezenih jastuka namenjenih za klečanje prilikom molitvi. Vez i vezilje dobijaju različite nivoe značenja: od ženskog udruživanja i solidarnosti, društvenog korisnog rada, do emancipacije, čak društvenog otpora.

Knjiga nas je nadahnula različitim ženskim energijama. Paleta ženskih likova je bogata i raznovrsna: glavna junakinja Vajolet, stidljiva i nesigurna devojke koja se dosledno bori za svoje životne izbore; Luza Pesel, osnivačica udruženja, podrška je članicama njenog udruženja koje su istupile iz društveno očekivanog okvira; isfrustrirana i nesrećna gospođa Spidvel koja nakon smrti muža i brata gubi smisao svog postojanja; Doroti i Gilda, koje ostvaruju međusobnu nežnu i obostranu ljubav, čak i zajednički život.

Sve ove žene postavljene su u istorijski okvir koji im ne dozvoljava da ostvare svoju primarnu društvenu funkciju koja im je dodeljena – da se udaju i postanu majke, zato su prinuđene da se ostvare u drugačijim, još neosvojenim ulogama za žene. Da li ste imali na umu da bismo Vajolu i, recimo, Luizu Pesel identifikovale kao feministkinje?

Da, ali ne verujem da je Vajolet svesna toga da je feministkinja. Ona je to postala postepeno, čineći male buntovničke korake koji su se završili revolucijom. I sama sam shvatala taj njen razvoj u toku samog pisanja, kako je gurala u tom pravcu i insistirala na ravnopravnosti na radnom mestu, na poštovanju od strane porodice. Isto tako, ona uviđa i značaj snažnog ženskog prijateljstva i koliko je važno da žene podrže jedna drugu.

S druge strane, Luiza Pesel je svesna i snažna u svakom pogledu. Ona je zaista postojala, kao i priča o kukastim krstovima, tako da sam morala da zamišljam šta je zaista mislila i sve što sam pročitala o njoj uverovalo me je u to da ona nikada ne bi mogla da bude fašista. Mora da postoji objašnjenje za te izvezene kukaste krstove. I došla sam do toga da ona simbolu vraća njegov pravi smisao. I to je jako važna lekcija, koju je i Vajolet naučila od nje. Mislim da Luiza nije nužno mislila da je ta njena borba u vezi sa ženskim pitanjem, ali jeste borba za jednakost svih ljudi, koja ne dozvoljava idejama poput fašizma da zavladaju. To je univerzalna borba sa kojom se uvek suočavamo.

Imam utisak da smo tokom i nakon čitanja knjiga sve poželele da uzmemo konac i platno i odemo na čas veza. Deluje toliko smirijuće i elegantno, društveno korisno, i što je najvažnije samoosnažujuće. Zašto je vama vez bio važan da mu posvetite čitavu knjigu?

(Ovde nam Trejsi Ševalije namigne, izvini se i ustane od stola za kojim razgovaramo kako bi otišla po svoju tašnu i ubrzanim koracima se vraća sa dva šarena predmeta koja brižljivo drži u rukama poput uplašenih vrabaca. Pokazuje nam futrolu za naočare baš onakvu kakvu Vajolet u knjizi poklanja majci za rođendan, iste boje i mustre, i držač za igle koje poklanja svojoj bratanici.)

Moje osećanje je bilo da moram da naučim da ih izvezem i sama napravim kako bih imala osećaj da o tome i pišem. I zaista, ručni rad je mnogo toga. Lično, veoma je smirijuće i izuzetno inspirativno da napraviš nešto što je lepo i korisno. A za žene u knjizi vez je davao osećaj da pripadaju zajednici i da ispunjavaju društvenu svrhu. Takođe, veoma je važno to što svojim ručnim radom ostavljaju trag u toj katedrali. Sve u katedrali su napravili muškarci. Dakle, vitraže, drvoreze, samu građevinu, sve su to napravili muškarci. Ali jastuke i vez na njima su jedina stvar za koje znamo da su uradile žene, i to obične žene, ne izrazito nadarene žene. I to mi dopalo. Tu nalazim taj osnažujući elemenat – osećaj da su nešto napravile i da će to ostati za njima stotine godina i po tome će se pamtiti. Toga nisam bila svesna kada sam odabrala temu i počela da pišem, ali mi je taj aspekt postajao sve značajniji tokom procesa pisanja. U tom smislu, ovo je veoma suptilna knjiga. Naizgled je o malim, svakodnevnim stvarima ali postepeno prerasta u mnogo veću sliku.

Rođenje deteta i ostvarenje Vajolet kao majke na kraju knjige deluje kao srećan kraj. Da li ste imali na umu drugačije srećne krajeve? Da li je majčinstvo ipak jedina opcija za sreću žene i društva?

Jedina opcija koja nije nikako mogla da se desi na kraju je da Vajolet i Artur završe zajedno. Znala sam od samog početka da taj odnos nije osuđen na to da završe zajedno. S druge strane, pored toga što je rodila dete, podjednako je važno da Vajolet deli kuću sa Gildom i Doroti. To što je izabrala da živi u svojoj kući i to sa dve druge žene, uprkos tome što ju je okruženje zvalo kućom greha. Ona je odlučila da to budu njena porodica i njena kuća. To jeste alternativa nekoj redovnoj nuklearnoj porodici, kakvu su ljudi očekivali od nje da stekne. (Mislim na muža i ženu sa decom.) Dakle, nije mi bila ideja da predstavim ženu koja je ostvarena ukoliko ima dete, već da ukažem na to da žena može da ima dete u drugačijem okruženju. I da je to u redu. Ipak, možda sam joj dala više slobode nego što bi joj društvo dalo u to vreme. Ali, knjiga se završava 1934. godine i čitaoci znaju da 1939. počinje rat, te da će šta god je urađeno do tada biti, u svakom slučaju, privremeno. I u tom smislu, čitaocima je sugerisano da ma šta da se na kraju desilo ne može da ima srećan kraj. Tako da nemamo klasičan srećan kraj. Nije ni srećan, ni tužan, već je realan.

A u realnom životu, kako vidite situaciju u pogledu položaju žena, spisateljica, na primer?

Mislim da se menja na bolje. Ima još onih koji prate koliko su knjige autorki dobile kritika, koliko je žena književnih kritičarki u odnosu na muškarce kritičare. I dalje je odnos u korist muškaraca, ali žene imaju mnogo jači glas nego što je to bilo ranije. Ako razmišljamo o tome ko su bili veliki britanski pisci, ranije bismo nabrajali mahom muškarce. Danas bismo svakako uvrstili, recimo, Zejdi Smit i Hilari Mentel. Takođe, žene čine 70% čitatalačke publike romana. Žene, dakle, više čitaju romane od muškaraca, one i kupuju više knjiga. Dakle, i komercijalno su žene isplativije, što je važan argument za izdavače da više izdaju autorke. Kao žene koje čitaju, dugo smo se nosile sa tim da smo čitale mahom muškarce, a sada je došlo vreme kada se taj balans menja.
 
Autor: Milica Laufer
Izvor: milicamagazine.com