Sudbine su zaplesale tango ovog leta!

Mladen Stevanović je srpski pisac koji živi i radi u Beogradu. Svoju karijeru je posvetio pisanoj reči radeći kao profesor srpskog jezika i književnosti, da bi ga put doveo na mesto direktora eminentne beogradske škole „Kralj Petar Prvi“. Četiri godine nakon svog prvog romana „Ramovi za pogrešne slike“ čitalaštvu u Srbiji predstavlja novo delo. U pitanju je roman „Sudbine plešu tango“ u izdanju Lagune. U šali voli da kaže kako je njegov doprinos kulturi mali, ali zato neznatan.

Roman Sudbine plešu tango je tvoj drugi roman. Otkud ovakav naziv?

Dok sam radio na romanu, gradeći likove, smeštajući ih u zgode i nezgode, učinilo mi se da tekst ima jedan poseban ritam, ritam koji podseća na ritam poznatog latinoameričkog plesa. Sudbine junaka su se, dakle, kretale lagano, uvijale, dodirivale u tom ritmu pa je i tako i roman dobio svoje ime.

Prethodni roman je izašao još 2013. godine. Pauza je trajala četiri godine. Radi li se o manjku inspiracije?

Ne, naravno! Naše društvo je inspirativno na previše načina da bi ponestalo inspiracije. Tačno je da je od prethodnog romana prošao jedan olimpijski ciklus, takoreći, ali ta pauza je plod objektivnih i subjektivnih okolnosti, odnosno, nedostatka vremena i sasvim obične ljudske lenjosti.



Korica ukazuje da se u romanu radi o potisnutim željama i bračnim iluzijama. Kom žanru pripada roman?

Sudbine plešu tango govori, između ostalog, i o željama i iluzijama, ali tu se ne iscrpljuje njegov tematski okvir. On govori i o sećanjima, nadanjima, o sreći. O mnogo čemu, između ostalog i o društvu u kojem živimo i o imperativima koje  sadašnje vreme bez milosti diktira. Kada je u pitanju određivanje žanra, ljudska priroda je takva da za svaku pojedinost zahteva smeštanje u određeni strog katalog. Ponekad je teško odrediti se prema kriterijumima kataloga. Može se o njemu govoriti kao o ljubavnom romanu, s tim što kod nas postoje određene predrasude o ljubavnom romanu kao žanru, jer se takva dela po pravilu svrstavaju u nižerazrednu literaturu, iako to ne mora da bude slučaj. Sudbine plešu tango ima i značajne elemente drugih žanrova.

Ko su junaci romana?

Roman ima četvoro glavnih junaka, dva para koji funkcionišu na potpuno različit način. Oni pripadaju generaciji koju u Americi nazivaju generacijom X, rođeni početkom ili sredinom sedamdesetih, već pomalo umorni, stigli su do pete decenije svog života, čini se gorko nezadovoljni onim što im je život pružio, manje ili više nespremni da svoj život menjaju.

Radnja romana je smeštena u Beograd, ali to očigledno nije Beograd kojeg možemo prepoznati u svim pojedinostima. Zašto je on u romanu menjan?

Tačno je da se najveći deo radnje odvija u Beogradu, koji je zaista nešto izmenjen u odnosu na ono što danas možemo videti na ulicama. Za mene je Beograd zaista magičan grad, jedna neverovatna kombinacija nespojivih stvari, jedinstven zbir logičnog i nelogičnog, neponovljivo šarmantan kada to poželi i strašno odbojan kada mu nije sve po volji, upravo kao život. Stalno mi pada na pamet tekst sa jednog portala u kome se govori o tome kako je neki student otkrio tajnu logiku rasporeda novobeogradskih blokova i odmah zatim pao u katatoničnu komu. To je Beograd! Pojedina mesta u ovom mom Beogradu su deformisana, izmenjena, stvorena samo za potrebe romana, ali su uklopljena u verovatnost onoga što bi Beograd mogao da bude, što bi u njemu moglo da postoji.

A Viktor Peljevin?

Jednostavno nisam mogao da odolim. Kada sam u jednom poglavlju dao omaž njegovoj priči Sala pevajućih karijatida, učinilo mi se da je red da se i njen autor pojavi glavom i bradom, ali u funkciji bitno drugačijoj od one koju ima u savremenoj ruskoj i svetskoj literaturi, u funkciji koju ne bih da otkrivam.
 
Da li je Peljevin uticao na tebe, odnosno ko su glavni uticaji na tvoj rad, ako ih ima?

Na rad bilo kog autora utiče sva literatura koju je pročitao, svesno ili nesvesno, hteo on to da prizna ili ne. U tom kontekstu, i Peljevin je jedan od uticaja, ali i svi drugi autori kojima sam se bavio. Volim da se igram fragmentima iz dela drugih autora, da ih kroz reminiscencije ili kroz asocijacije uklapam u tekst romana. Tragovi koji se nude čitaocu su poziv da o tim delima razgovaramo i da se njima zajedno poigramo.
 
Autor: Milica Pavlović
Izvor: presstiz.rs