Strah i čežnja u Pragu

Evropa sa početka 20. veka se može uporediti sa čvorom. Konstantno zatežući, vukući svaka na svoju, ni jedna strana nije pokazivala znake popuštanja, dok je postajalo sve jasnije da će čvor, na kraju, nasilno pući.

Vreme je, u najmanju ruku, bilo turbulentno. Gotovo opipljiva, neizbežna katastrofa osećala se u vazduhu, dok su se sile, pokrenute previše davno da bi se zaustavile, bližile kritičnoj tački. Pokazalo se da je ovo vreme društvenih i ekonomskih nemira, kada su veliki rat i revolucija praktično bili iza ugla, bilo veoma plodonosno iznedrivši umetnike najvišeg kalibra, vizionare koji su se trudili da prošire granice percepcije.

Među svim ovim silama i idealima velikih razmera živeo je Kafka, pisac bez koga ni jedan prikaz 20. veka ne bi bio potpun. Njegove priče o otuđenosti izazivaju jezu gotovo svakog čitaoca, dok spoznaje nadmoć sile modernog sveta lišenog ljudskosti, i bespomoćnost pojedinca. Kafka je osećao kako ovakav svet melje čoveka, i opisivao sve to neutralnim okom posmatrača.

Kafka je imao komplikovan odnos sa svojom porodicom. Odrastao u kući nasilnog oca, diktatora za stolom, koji je Kafku držao da vapi za intelektualnim kiseonikom u njihovom zagušljivom stanu. Ali to nije bilo sve. Književne dileme koje je Kafka pokušao da odgonetne intenzivirane su patnjama koje su se odvijale u to doba: primoran da se nosi sa činjenicom da je bio čovek koji govori nemački u češkom Pragu, u kombinaciji sa njegovim jevrejskim poreklom u antisemitskom vremenu, Kafka se neprestano osećao kao manjina unutar manjine.

„Neprestano se trudim da saopštim nešto nesaopštivo, da objasnim nešto neobjašnjivo, da ispričam nešto što nosim u kostima i što se u tim kostima može doživeti. Mozda to u biti i nije ništa drugo doli onaj strah o kojem je već često bilo govora, upravo strah protegnut na sve, strah i od onog najvećeg i od onog najmanjeg, strah, grčevit strah od izricanja jedne reči. Uostalom, možda taj strah i nije samo strah nego i čežnja za nečim što je više od svega onoga što uliva strah?“

Trenuci sumnje u samog sebe i nezadovoljstva bili su njegovi stalni pratioci. Njegov ljubavni život, međutim, najbolje ilustruje Kafkino nestabilno mentalno stanje. Samoprezir i sumnju u samog sebe, Kafka je prikrivao željom da se kao muškarac ostvari kroz brak i potomstvo – što je video kao „račvanje njegovog fiziološkog sastava između straha i čežnje“.

To se najbolje vidi ako posmatramo Kafkinu vezu sa Felis Bauer koja je dva puta bila njegova verenica. Kafka je Felisu upoznao preko prijatelja Maksa Broda u Berlinu 1912. Kada su se posle pet godina dopisivanja odlučili na venčanje, pisac je izjavio: „Osećao sam se kao zatvorenik“. On se užasavao društva. „Činilo mu se“, pričao je Elijas Kaneti, „da je Felisa nastupila u ulozi tužioca koji je optuženom pokazao pisma i pročitao sve ono što ga je okrivljivalo za ‘zločin’. On se nije branio, samo je sve strpljivo slušao ne izustivši ni reč. Tako je veridba bila prekinuta, a u svom ‘Dnevniku’ Kafka je neprestano podsećao na suđenje, sud i nekoliko sedmica posle toga počeo je da piše roman ‘Proces’. Bilo je to vreme pre izbijanja Prvog svetskog rata. Verujem da postoji veza između oba događaja, veridbe, ‘suđenja’ i početka rata. Prvo poglavlje ‘Hapšenje’, jeste zvanično veridba, a poslednje poglavlje ‘Pogubljenje’, u stvari je ono suđenje“, zaključuje veliki  engleski pesnik i esejista Kaneti, autor opsežne studije o Kafki, u Londonu 1971.

Kako Kafka podleže svojoj bolesti i smrt mu se približava, plavi ga osećanje olakšanja. Olakšanje jer više nikada neće morati da bira. Posmatrajući svoju bolest sa fatalističke strane, ne mogavši više da porekne svoju krhkost, Kafka je napisao ove reči novinarki Mileni Jasenskoj, njegovoj poslednjoj ljubavi i osobi koja ga je najbolje razumela: „Kada duša i srce više ne mogu da podnose svoj teret, pluća preuzmu na sebe polovinu zadatka, tako je ta težina barem ravnomerno raspoređena.“

Sve njegove knjige opisuju užas nerazumevanja, nevinog greha među ljudima. Bio je to umetnik i čovek tako osetljive svesti da je čuo čak i tamo gde su gluvi pogrešno verovali da su bezbedni.

A Milena Jasenska ga je ispratila ovim rečima: „On stoji među ljudima i u čudu ih gleda. Nikad se nije sklonio ni u kakvo utočište. Zato je izložen svemu od čega smo mi zaštićeni. On je go među obučenima.“