„Što je publika veća to je veća naša odgovornost“ - Edvard Raderfurd odgovara na pitanja svojih čitalaca

Vaše knjige su epski romani koji pokrivaju stotine godina istorije. Pričate priče o fiktivnim porodicama u veoma dobro istraženom istorijskom okruženju, često na jednom mestu.

Multigeneracijske sage je termin koji se koristi u izdavaštvu.

Knjige su vam bestseleri u rodnoj Britaniji, Severnoj Americi i drugim zemljama. U Sjedinjenim Državama su vas okarakterisali kao naslednika Džejmsa Mičenera.

Dugujem mu mnogo toga.

Neobično je da knjige koje sadrže toliko informacija postanu bestseleri. Šta mislite da je razlog njihove popularnosti?

Tačno je da su moje knjige kombinacija fikcije i činjenica. Mislim da su one dobar način da naučite istoriju. Ali, iznad svega, trudim se da ispričam uzbudljive priče koje imaju dobar ritam. Priča je ta koja me uzbuđuje, umetnost pričanja priče. A što se tiče toga da je neobično da informativne knjige postanu bestseleri, pogledajte samo romane Mičenera, Artura Hejlija, Toma Klensija, Frederika Forsajta – njihove knjige su prepune informacija. Ako je suditi po pismima čitalaca, ljudima se dopada što se knjige često bave porodičnim korenima. U celom svetu postoji veliko interesovanje za genealogiju.

Posle objavljivanja „Saruma“ nekadašnji vikar katedrale u Salsberiju Sidni Evans napisao je: „Divim se sveobuhvatnosti njegove mašte“.

To je jedan od najvećih komplimenata koji sam ikada dobio, naročito ako uzmete u obzir ko je taj čovek. Verujem da imam neku sposobnost da apsorbujem složene informacije i ispričam ih na zanimljiv način. Volim da verujem da bih bio dobar nastavnik.



Drugi kažu da imate talenat da oživite atmosferu nekog doba.

Nadam se. Ali, ako je to slučaj onda je u pitanju nešto što je unutar mene jer se dešava kroz neki proces osmoze koji ne razumem.

Imate li tipičnog čitaoca?

Ne. Knjige podjednako kupuju i žene i muškarci svih doba.

Kako biste vi opisali svoje knjige?

Pišem popularnnu fikciju ali mukotrpno istražujem kako bi te knjige bile što bolje. Knjige popularizuju istoriju a ja verujem da je poznavanje istorije jedna od najvažnih stvari koju bilo koji građanin može da poseduje.

U intervjuima ste ranije govorili da odbijate da varate istoriju. Šta ste time mislili?

Moji izmišljeni likovi mogu da prate sopstvene sudbine ali nikada ne menjam istorijske podatke kako bi odgovarali meni ili mojim predrasudama. Romansijeri i filmadžije su  ponekad u iskušenju to da urade jer možda veruju da to niije važno. Ja mislim da jeste.

Zašto?

Zato što je mnogo negativnih osećanja i političke propagande zasnovano na falsifikovanju istorije. Ekstreman primer je krvavi srednjovekovni mit koji je korišćen protiv Jevreja – da su kidnapovali i žrtvovali hrišćansku decu. To je apsurdno, ali su ljudi dugo vremena verovali u to. Mali primer bi bio film „Patriota“. Zli engleski oficir spaljuje sve stanovnike jedne američke parohije u njihovoj crkvi. To je izmišljotina. Namerna laž. Ništa slično se nije dogodilo. Srećom, mnogi kritičari i novinari su ukazali na tu grešku. Da nisu, milioni bi poverovali u to i nema sumnje da mnogi i dalje veruju. Čini mi se da oni koji treba da pričaju prilče, bilo da je reč o knjigama, pozorištu ili filmu, imaju etičku obavezu da ne dovode publiku u zabludu kada su u pitanju istorijske činjenice, a naročito ako su teme emotivne i uvredljive po stavove drugih. Što je publika veća to je veća naša odgovornost; a mislim da nikada ne možemo da izbegnemo odgovornost, bilo da nam se to dopada ili ne.

Izvor: edwardrutherfurd.com/about-rutherfurd-books.html