Šta se krije iza Kobenovog trilera „Ne odustaj“

Da li je Harlan Koben ikada imao lošu godinu? Ne znam, ali u svakom slučaju, prošla godina mu je bila veoma produktivna: pretplatnici Netfliksa su tokom 2017. godine mogli da prate Kobenovu prvu televizijsku seriju „The Five“. Govori o grupi prijatelja koji 1995. godine prave tragičnu grešku – odlaze u šumu da se zabave. Ne želeći da ih usporava brbljivi petogodišnjak, najmlađeg člana skupine šalju kući. On nestaje i biva proglašen mrtvim sve dok se 20 godina kasnije njegova DNK ne pojavi na mestu zločina. Radi se o seriji od 10 epizoda, na koju je izrazito lako se navući, a prepoznatljive kobenovske obrte donosi na male ekrane potvrđujući teoriju da živimo u istinski zlatnom dobu televizije.

Sledeći Kobenov projekat na Netfliksu, „Safe“, krenuo je ove godine. U ovoj seriji radi se samohranom roditelju, ocu (glumi ga Majkl K. Hol iz serije „Dekster“), koji nakon smrti svoje supruge podiže dve kćeri. Stvari deluje u redu sve dok se starija kći ne iskrade jedne večeri da bi otišla na žurku. Slede ubistvo i nestanak koji uništavaju mir ožalošćene porodice.

E sad, šta sav ovaj uspeh na televiziji znači za obožavatelje Kobenovih knjiga? Ne brinite, on ne namerava ništa da menja što se tiče rasporeda po kome objavljuje roman godišnje.

Prošle godine, Kobenu je izašao i 31. roman ‒ „Ne odustaj“, koji duboko uranja u donekle neuravnoteženu psihu detektiva iz Nju Džersija, Napoleona „Napa“ Dime, koga progone pitanja i sumnje iz prošlosti. Njegov brat blizanac, Leo, zajedno je sa svojom devojkom Dijanom, nađen mrtav na pruzi jedne noći. Ubrzo potom je nestala i Napova devojka, Maura. U obrtu koji deluje poznato ako ste gledali seriju „The Five“, Maurini otisci se pojavljuju 15 godina kasnije u automobilu koji je iznajmila osoba osumnjičena za ubistvo.

Ubrzo zatim, Nap svoju pažnju okreće ka tajnom društvu kome je njegov brat pripadao u srednjoj školi. Klub zavere je opisan kao „šašava družina štreberskih istomišljenika“ koji su značkom sa duplim slovom C ukazivali na članstvo, ali kada odrasli Nap počne kopati dublje po vezama između ovog naizgled bezopasnog kluba i tragičnih gubitaka s kojim se suočio, otkriva pravi cilj grupe. Stara baza sa nuklearnim projektilima koja se nalazila u gradu, već godinama je napuštena, ali Klub zavere je želeo da sazna šta se dešavalo pošto je zatvorena.

U predgovoru autora, Koben kaže čitaocima da je bio inspirisan dvema legendama koje je čuo tokom detinjstva u predgrađu svog rodnog Nju Džersija. Prva je da je zloglasni mafijaški šef živeo u jednom od najupadljivijih vila u gradu i da je u zadnjem delu dvorišta imao improvizovan krematorijum. Druga je da je u blizini gradske osnovne škole, iza bodljikave žice i znakova koji su zabranjivali ulaz, bila baza sa nuklearnim raketama.

Koben kaže da je kasnije saznao da su obe legende bile istinite.

„U vreme Hladnog rata - govorim o pedesetim godinama - vojska je sakrivala takve baze u predgrađima poput našeg“, kaže Nap u romanu „Ne odustaj“. „Smeštali su ih na farme ili šumovita područja nalik ovom. Ljudi su mislili da je to obična bapska priča, ali baze su zaista postojale.“

„U vazduhu muk. Prilazimo bliže. Mogu da razaberem nešto što je sigurno bila stara kasarna. Pokušavam da zamislim prizor – vojnici, vozila, lansirne rampe.“

„Možda su dvanaest metara visoke rakete najki s nuklearnim bojevim glavama lansirane baš odavde.“

Čitaoci koji su brzi da pomisle da ovaj novi detektiv možda deluje kao Kobenov dobro poznati Majron Bolitar, treba da pričekaju s zaključcima. Nap je najnepouzdaniji narator bilo koje od Kobenovih knjiga koje sam čitao. Prilikom prvog susreta koji čitalac ima s njim, on tuče onesvešćenog čoveka palicom za bejzbol. Uprkos svoje zvanične dužnosti veoma je sklon osvetničkoj pravdi.

„Majron je mnogo bezbrižniji lik“, kaže Koben u intervjuu. „Nap je daleko mračniji. Kao romanopisac mnoge stvari vidim sive. Ako su suviše crne ili bele, roman je dosadan. Volim likove koji nisu ni potpuno dobri ni zli.“

I dodaje: „Mislite o tome ovako. Zamislite liniju na bejzbol igralištu. Volim da igram tako da se zna da  sam s jedne strane u terenu a s druge u autu. U knjizi pak, volim da zgazim palcem baš na tu liniju ili da je razmažem“.

Izvor: houstonchronicle.com
 
Prevod: Vladimir Martinović