Šta se desi kad prestanemo da čitamo romane – jedno svedočanstvo

U kući u kojoj sam odrasla u pozadini se često čuo upaljen televizor, rođaci su uvek svraćali u posetu, na stolu je uvek bila tona nudli i prženog pirinča, ali se u njoj nalazilo i nekoliko dragocenih knjiga. Moji roditelji, kineski imigranti sa Tajvana, nikada me nisu odveli u biblioteku ili mi čitali neku knjigu naglas. Da li su stvarno mogli da razmišljaju o tada popularnim slikovnicama kada su jedva umeli da odgonetnu račune koji su svakodnevno pristizali poštom?



Zahvaljujući predivnoj školskoj bibliotekarki, pronašla sam put do svoje prve priče. Dozvolila je, nama trećacima, da nekih petnaestak minuta u tišini pregledamo police sa knjigama tokom časa kada smo radili gramatiku. Kući sam ponela knjigu „Ostrvo plavih delfina“ i odjednom je celu pročitala narednog dana. Sećam se oduševljenja koje sam osetila tog subotnjeg popodneva, kada sam pročitala poslednju stranicu i sklopila knjigu, zapanjena. Nisam imala predstavu koliko sam dugo sedela i čitala. Jedino što sam znala jeste da sam zahvaljujući priči o Karani putovala kroz prostor i vreme, pristigavši na stenovito ostrvo u Pacifiku, nadomak kalifornijske obale, 100 godina unazad, na kom se nasukala dok je konačno nije spasio spasilački brod.

Od tog trenutka sam se zarazila fikcijom. Knjige više nisu bile nepokretni predmeti koji sakupljaju prašinu u klimatizovanim bibliotekama. One su mi postale portal za odlazak na najzanimljivija mesta gde sam upoznavala neverovatne ljude. Svakome ko se osetio kao da se nalazi u romanu potpuno je jasno koliku moć ima ovaj medijum. Ne bi trebalo da su nam potrebne naučne studije koje će nam dokazati kako nas čitanje fikcije uči empatiji, kako omogućava čitaocu da vodi više paralelnih života, kako nas uči da budemo drugačiji, da razumemo drugačija stanovišta. Međutim, naučnici i dalje vrše ispitivanja u vezi sa čitanjem fikcije zato što se i dalje pitamo: koje su zapravo dobrobiti od čitanja književnih dela?

Pitanje je sasvim na mestu, i godinama sam se susretala sa ljudima koji sumnjaju u vrednosti književnosti. Jednom je prijatelj, mladi inženjer, skupio hrabrost da me pita o mojoj diplomi iz engleskog jezika i književnosti. Nije mogao da razume korist od toga, niti da shvati zašto bi neko protraćio četiri godine svog života na fakultetsko obrazovanje koje podrazumeva čitanje fikcije.

„Čemu može da koristi?“, nedužno je upitao.

„Kako to misliš?“, uzvratila sam.

„Mislim, kakvu korist imaš od toga u stvarnom životu?“, pokušao je ponovo. Verovatno je želeo da zna za koji posao me to priprema, na način na koji diploma iz ekonomije garantuje pripremu za određeni poziv.

„Prvenstveno, pomaže u tome da naučiš kako da komuniciraš“, rekla sam.

Klimnuo je glavom ali je odlutao. I dalje mu nije bilo jasno.

Ali ja razumem njegov skepticizam. Ljudima koji se u životu bave izgradnjom mostova i oblakodera, književnost i njeni izmaštani svetovi deluju potpuno nepraktično. Za njih, fikcija predstavlja beg od realnosti, a ne hvatanje ukoštac sa životom. U stvarnom svetu, književnost vam ne može pružiti dom, omogućiti vam namirnice, obaviti otvorenu operaciju srca ili izlečiti kancer u metastazi. Koristi od nje su neopipljive.

Nakon što sam diplomirala i posvetila se uređenju enterijera, nešto mi se desilo. Pretrpela sam neki oblik regresije u verbalnom razmišljanju i procesuiranju. Pošto sam književnost ostavila po strani, ceo moj svet se sveo na vizuelno, i uhvatila sam sebe kako razmišljam putem slika. Deo mozga koji sam koristila za posao – za dizajniranje nameštaja, prostorno planiranje, usklađivanje boja i tekstura zarad vizuelne harmonije – razvijao se, dok se deo zadužen za verbalno razmišljanje smanjivao. Proces čitanja se usporio i shvatila sam da nemam dovoljno pažnje da se posvetim romanu, i jedva da sam uspevala da pročitam članak u časopisu.

Nakon nekoliko godina nisam mogla sebe da prepoznam. Postala sam žena koja prelistava šarene stranice časopisa, nestrpljivo pretrčava preko teksta, a potom provodi po nekoliko minuta piljeći i analizirajući ilustracije. Vizuelno zadovoljenje je jednino bilo bitno; reči su me iritirale. Nastavila sam da tokom svake nove selidbe sa sobom nosim svoje omiljene knjige, ali su one bile skoro pa artefakti koji su definisali nekadašnju mene, ili još gore, služili su čisto kao dekoracija.

Drago mi je da se nisam ustalila u ovakvom životnom stilu. Naposletku sam uspela da se pokrenem i ponovo se latim romana. Prva knjiga koju sam otvorila nakon godina mentalne dremke bila je „Zločin i kazna“ Dostojevskog. Kakav način da se skine paučina! Bio je to poziv na buđenje koji me je prodrmao iz samozadovoljne otupelosti u koju sam zaglibila.

Šta se zapravo dogodilo sa mnom tokom tih godina provedenih u hibernaciji? Pored toga što sam zapostavila svoj intelektualni život, zanemarivanje književnosti me je pretovrilo u nešto što nikada nisam pomislila da bih mogla da postanem: nemaštovita i dosadna osoba sklona brzoj osudi svega što mi je nepoznato. Izgubila sam znatiželju i žeđ za životom – onu pokretačku snagu da razumem tuđa stanovišta. Moja kognitivna fleksibilnost je usahnula.

To što se desilo sa mnom počelo je da ima smisla nakon što sam pročitala istraživanje na temu toga kako nam čitanje fikcije doprinosi. U članku „Studija čitanja fikcije“, Kristin Sajfert ističe jedno istraživanje u kom se tvrdi da je čitanje književnih dela način na koji poboljšavamo sposobnost da imamo široka shvatanja, nešto što je izričito neophodno ljudima koji imaju veliku potrebu za onim što nazivaju kognitivnim zaključkom ili željom da „brzo dođu do zaključka tokom donošenja odluka i koji imaju odbojnost prema dvosmislenosti i nedoumici“. Kako se ispostavlja, uslišavanjem ovih potreba postajemo pojedinci koji su „pažljiviji prema drugima, kreativniji i kojima lakše padaju suprotstavljeni narativi – što su sve odlike visoke emotivne inteligencije“. Autorka dalje objašnjava kako „istraživanje procesa čitanja ukazuje na to da je jedan od najboljih metoda za izgradnju empatije, kritičkog promišljanja i kreativnosti“.

A u članku „Da li nas čitanje fikcije čini boljim ljudima?“ Klaudija Hemond govori o tri prednosti koje fikcija nudi u odnosu na istinite priče koje možemo saznati u vestima:

„Imamo uvid u unutarnji svet junaka, i veća je verovatnoća da ćemo dobrovoljno onemogućiti nevericu, ne dovodeći u pitanje istinitost onoga što neko govori... [Romani] nam omogućavaju da učinimo nešto što u životu teško postižemo, a to je da sagledamo život junaka u protoku vremena.“

Iako sam doživela period u kome mi se ništa nije čitalo, otkad sam se vratila tom divnom hobiju mogu da garantujem da se u knjigama krije moć, naročito u fikciji, a posebno u književnoj fikciji. Pomogla mi je da se ponovo osećam dobro u vezi sa svojom ambivalentnošću, da se osećam prijatno iako ne znam sve odgovore na ovom svetu. Stavove ne zauzimam više naglo. Imam više strpljenja da saslušam. Dok sputavam svoju kritičnost, znatiželja mi raste a shvatanja mi se šire, što ne čudi s obzirom na to da su istraživanja odavno to potvrdila.

Autor: Džin Kuo Li
Izvor: bookriot.com
Prevod: Aleksandra Branković