Dnevnik izolacije – Šta čitam i šta nam se događa

Redakcija Lagune je odlučila da napravi svojevrstan dnevnik čitanja tokom perioda samoizolacije. Naši urednici pišu svoje impresije o knjigama koje trenutno čitaju.

Noću, kroz prozor vidim patrole. Dok traje policijski čas, kola sa rotirajućim svetlima nečujno klize ulicom, ne zaustavljaju se ni pred semaforima jer napolju jedva da ima žive duše danju, a kamoli noću. Tek kad se po soliterima i kućama pogase svetla i samo poneki usamljeni prozor ostane da svetli kao daleka i tajanstvena uteha, tek tada nemir, nezadovoljstvo i teskoba napuštaju grad i ustupaju svoja mesta snovima.



U svakom slučaju, tačno je da nezadovoljstvo raste i da se naše vlasti plaše najgoreg i ozbiljno razmišljaju o merama koje bi preduzele u slučaju da se ovaj grad, nad kojim se stalno nadvija nesreća, pobuni. Patrole krstare gradom.

Ali ne spavaju svi u našem zaraženom i zaplašenom gradu. Ima usamljenika koji još gledaju iza osvetljenih prozora, poneki tamo sede sami i u mraku. Budni u gluvo doba noći, čekaju nešto strašno ili beznačajno, već prema meri svoje usamljenosti. Vest o bolesnoj majci koja živi u drugom gradu, glas od sina zarobljenog na dalekom aerodromu, spasonosnu misao koja će im pomoći da prežive sutrašnji dan. Najmanje se žale oni što su se već nagutali samoće u životu. A najviše su usamljeni razdvojeni ljubavnici, smatrajući da je viša sila njima nanela najveću nepravdu.

Jer u četiri sata ujutro obično se ne radi ništa i obično se spava, čak i ako je ta noć zapravo noć izdaje. Da, u to vreme se spava i to teši usamljenog čoveka, pošto nespokojno srce silno želi da stalno ima biće koje voli ili da može da ga zaroni, kada dođe čas rastanka, u dubok san bez snova, u san koji bi se završio tek kada ponovo dođe dan njihovog sastanka.

Danju, uvek u isto vreme i preko svih medija, vlasti neumereno uzdišu, prenemažu se, mole i prete, iako to nije u opisu njihovog posla. Lekari govore kratko, samo ono što je neophodno, ne prave oni razliku među pacijentima. Medicinske sestre i bolničare niko ništa ni ne pita. Ovakve smrtonosne pandemije za lekare su neprekidni, svakodnevni poraz. Mrtvi su njihovo biračko telo. Političari se uzdaju samo u preživele i neće se libiti da ih, ako zatreba, jednog dana ponovo povedu u rat.

Jer, kad izbije rat, ljudi obično kažu: „Neće dugo trajati, to je suviše glupo.“ Svakako da je rat suviše glupa stvar, ali to mu ne smeta da traje.

Isto je i sa pandemijama. Ova je odabrala da nas na neodređeno vreme zatvori i izoluje. Marks je tvrdio da je sloboda spoznaja nužnosti. Znači, slobodni smo da sedimo u kući. Možda i nismo svesni da među četiri zida imamo slobode napretek. Paskal je još u XVII veku smatrao da sve nevolje čovečanstva potiču iz činjenice da čovek ne može dugo da se zadrži u svojoj sobi.

Obično zamišljamo da smo slobodni, a niko nikad neće biti slobodan dokle god postoji nesreća.

Čuju se različita mišljenja, u vanrednom stanju i oprečna i uverljiva, a u redovnim prilikama nezamisliva. Donose se odluke koje su apsurdne i preterane jer niko više ne može da kontroliše javašluk i bedu iz prethodnih godina koji su s koronom sada svom silinom pokuljali kroz poniženu i opljačkanu zemlju. Gnevan što ne može uveče da izvede psa u šetnju, jedan prijatelj mi kaže preko telefona, sasvim ozbiljan, kako od ovih vlasti sve može da se očekuje, pa i da zavedu policijski čas u šumama. Jedan komšija koji je izašao da prošeta kaže drugom komšiji:

„Kamo sreće da je zemljotres! Prodrma jedanput, i kraj. Prebroje se mrtvi, pa živi, i svršena stvar. Ali ova prokleta bolest! Čak i oni koji je nemaju nose je u duši!“

Trinaest mrtvih i sedamsto četrdeset jedan zaražen u Srbiji – to je bilans dvadeset četvrtog dana korone.

Sto dvadeset četiri mrtva – to je bilans dvadeset i četvrtog dana kuge.

Kuge u Oranu, naravno, davne hiljadu devetsto četrdeset i neke, jer svaki parni pasus ovog kratkog izveštaja ispis je iz romana „Kuga“ Albera Kamija, u prevodu na srpski Jovanke Marković Čižek, koji čitam sa istim zadovoljstvom kao prvi put i preporučujem kao proveren sobni lek.

29. mart 2020, Dejan Mihailović