Srpski vitezovi kao strip heroji

Dejan Stojiljković, pisac nagrađivanog „Konstantinovog raskršća“, upravo je objavio novi roman „Duge noći i crne zastave“. Znalac filmske fantastike i stripa nije se libio da srpske srednjovekovne viteze dočara kao Marvelove superheroje, daleko od guslarskog stila, tako dominantnog kada je ova tema u pitanju.

Zašto ste za temu romana izabrali baš istorijski period pred Kosovsku bitku?
- Ja sam ljubitelj epske fantastike i istorijskih romana, pa se sve nekako nametnulo samo od sebe. A u našoj književnosti ova tema nekako nikad nije bila obrađena na način koji se meni sviđao. Ili je bio previše patetičan i guslarski ili previše sirov i proizvoljan. Hteo sam da dam pravu meru modernog i tradicionalnog i uradim neku vrstu revizije kosovskog mita.

Vaš Miloš Obilić je klasičan holivudski „bad boy“, a Ivan Kosančić Batlerov kralj Leonida. S kojom idejom ste „redefinisali“ mit o srpskim junacima?
- Da sam ih uradio na tradicionalan način, bili bi klišeizirani i dosadni. Ovo je ipak literatura za 21. vek. Pa kako je Miler prikazao Leonidu, a Džekson Aragorna, tako sam i ja komponovao svoje junake. Ne krijem da sam pod jakim anglosaksonskim uticajem, ali sam se trudio da ih prikažem kao ljude od krvi i mesa koji u nekim momentima imaju superherojski kod.

Stiče se utisak da ste ovim romanom hteli da se razračunate s nametnutom nam kolektivnom krivicom?
- Ja sam apolitičan čovek i hteo sam da napravim odmak od bilo kakve ideologije. „Duge noći i crne zastave“ roman je koji se događa u srednjem veku i zaista nema nikakve veze sa događanjima iz devedesetih ili posle njih. Guslarska verzija kosovskog mita je nastala negde u 17. i 18. veku i meni je problematična jer nema utemeljenja u istorijskim činjenicama.
U njoj se ide toliko daleko da se tvrdi kako smo izgubili boj na Kosovu, a neke izuzetne ličnosti poput despota Stefana Lazarevića su skrajnute u korist nazovijunaka poput Marka Kraljevića.

Roman će biti prijemčiv za generacije koje su odrasle na filmovima poput „Gospodara prstenova“. Koji su vas filmski autori formirali?
- Moj omiljeni reditelj je Ridli Skot i njegovi filmovi „Gladijator“ i „Nebesko kraljevstvo“ direktno su uticali na roman. Pored njega, tu je Kristofer Nolan sa „Mračnim vitezom“ iz čije sam mračne i paranoične atmosfere izvukao dosta inspiracije. Dosta dugujem i Brunu Heleru i Džonu Milijusu, autorima sjajne serije „Rim“. Volim da kažem kako je ovaj moj roman u stvari kosovski mit u režiji Džejmsa Kamerona, i njegov uticaj je takođe značajan.

Temeljno ste se pripremali za pisanje romana. Koliko se vaš pogled na taj period „pod Turcima“ promenio?
- Promenio se u priličnoj meri kada sam upoznao živopisni svet islama i istoriju jedne velike imperije kakva je bila osmanska. Doduše, meni je bilo lakše to da prihvatim jer poput, recimo Andrića, potičem iz krajeva koji su bili pod jakim turskim uticajem. Nije sve za turskog zemana bilo onako kako se misli. Mnogi bi se iznenadili kada bi saznali da je u to vreme jedan od diplomatskih jezika na porti u Istanbulu bio srpski ili da su naši odredi učestvovali u opsadi Konstantinopolja 1453. godine.

Naše veze sa Osmanlijama mnogo su dublje nego što želimo da priznamo. Ako već mora da se bira, mnogo je bolje bilo biti pod Osmanlijama četiri veka nego, recimo, četiri decenije pod Englezima.

Zašto se neko iz rokenrol i stripovske tematike odluči na ovakav poetski zaokret? Kako se od Kjur i Dipeš mod stigne do Miloša Obilića i Murata?
- Nije to toliko različito kao što se na prvi pogled čini. Rokenrol u sebi ima dosta toga epskog. Dok sam pisao roman, stalno sam slušao grupu „30 Seconds To Mars” i njihov album „This is War”, bio je to savršen saundtrek za Pirotsku bitku. Pored njih, slušao sam i The Mission, Sisters Of Mercy, Dead Can Dance, This Mortal Coil... Pa i Depeche Mode, njihova stvar „John The Revelator“ se savršeno uklapa u atmosferu romana.

Izdajnik ili velikosrbin

Zbog prethodnog romana optuživali su vas i za „istorijski revizionizam“. Da li očekujete i da će vas i sada optužiti za „politički nekorektno“ čitanje prošlosti?
- Što se novog romana tiče, očekujem da me u najmanju ruku jedni proglase izdajnikom srpstva koji se neprimereno igra sa svetinjama i narodnim junacima, dok će me, s druge strane, verovatno optužiti da negiram Srebrenicu i širim velikosrpske ideje. Dobronameran čitalac će pronaći neki srednji put u svemu tome, neopterećen ideologijom i dnevnom politikom. Tako to uvek biva.

Izvor: Blic
Autor: Tatjana Čanak