„Srce tame“ i jezik Džozefa Konrada

Jozef Teodor Konrad Koženjovski rođen je 1857. godine u Berdičivu u Ukrajini. Bio je sin poljskih aristokrata koji su zbog anticarskih stavova i učestvovanja u pobuni protiv ruske vlasti tokom ruske okupacije Poljske bili poslati u egzil u severnu Rusiju. Tamo je naučio osnove ruskog jezika, ali je kasnije to znanje negirao, tj. nije ga stavljao na svoju listu jer je do kraja života imao animozitet prema svemu što je rusko.

Otac je imao veliki uticaj na dečaka, pogotovo kada je u pitanju bio njegov lingvistički razvoj tako što mu je davao da čita dela Mickijeviča i Slovackog. Kada je sina upisao u školu u Krakovu, težio je da ga odvoji od germanizovanog dijalekta koji se u tom gradu govorio. Takođe, pošto je bio prevodilac, uveo je dečaka u čarobni svet dela Šekspira, Igoa i drugih pisaca.

Status poliglote Konrad je stekao još u detinjstvu jer ga je otac podučavao francuskom jeziku. Francuski je sa ljubavlju učio i kada mu je otac preminuo. U školi je učio nemački i latinski, koji su mu „išli“ lako (kasnije će usvojiti i italijanski, španski i grčki). Ispostaviće se da će dečak biti multilingvalan (zbog slabog zdravlja je često odsustvovao iz škole, ali je jezike ipak učio brzo, zbog prirodne sklonosti prema njima).

Kada mu je bilo 17 godina, Konrad je napustio Poljsku i otišao u Marsej da bi poboljšao imunitet, ali i da pobegne od služenja u ruskoj vojsci. U Francuskoj je još više unapredio već odlično znanje francuskog jezika. Tačnije, usvojio je južni francuski akcenat što će kasnije „obojiti“ njegovo pisanje na engleskom.

Krenuo je ka avanturama i pridružio se trgovačkoj mornarici, provodeći vreme na Antilima i u Južnoj Americi.

Kada je napunio 21 godinu, Konrad se seli u Englesku. Pisac koji će napisati jedan od najboljih svetskih romana na engleskom jeziku u početku je imao problema s njim. Naime, nije imao kulturološke veze kao sa francuskim, a nije imao prijatelje koji bi ga ispravljali. U londonskom Tajmsu je video oglas za englesku trgovačku mornaricu i prijavio se. Inače, engleski je učio iz novina, a kasnije čitajući (ponovo) Šekspira i „Političku ekonomiju“ Stjuarta Mila.

Njegov engleski je uglavnom bio dobar u pisanoj formi, a na javnim čitanjima se čak videlo da neke reči nikada nije ni čuo. On je mislio na poljskom, slagao misli na francuskom i zapisivao ih na engleskom.

„Srce tame“, dakle, napisao je na engleskom jeziku i tim romanom zauvek sebi obezbedio mesto u književnoj istoriji. U toj priči unutar priče Konrad prati Čarlsa Marloua koji prepričava svoje avanture iz mladosti kada je bio kapetan na brodu koji je nizvodno prenosio slonovaču. Nova posada ga sluša. Drugi glavni lik je Kurt, trgovac slonovačom i jedan od najozloglašenijih likova u književnosti.

Konrad vešto vodi priču u kojoj je saspens na prvi pogled prikriven, ali je, ipak, veoma jasan i čitalac kao da zna da će na kraju čuti nešto još strašnije, ali mora da čita dalje. Sadista Kurt je naveo ljude u Kongu da ga gledaju kao u Boga, a čitalac će, nažalost, shvatiti koliko ljudska duša može biti zlokobna i pokvarena jer uživa u masakriranju i mučenju. Roman je bukvalno putovanje u psihu korumpiranog i poludelog uma, ali otvara pitanje koliko je tu u pitanju ludost a koliko prava ljudska priroda.

Roman se sa pravom smatra jednim od najuticajnijih dela ikada napisanih. Marlou nije samo narator, on je i univerzalni čovek, on je svi mi i mi smo svi on, a duboko u sebi se moramo zapitati jesmo li, možda, ili bismo u nekoj drastičnoj situaciji bili i Kurt. Pisac gleda u najtamnije dubine ljudske duše. A i čitaoci su ljudi, te imaju obavezu da se zapitaju, čak i ako nikada ne bi bili deo stravičnog zapadnjačkog kolonijalizma.

I tako je roman koji je napisao Poljak postao jedno od najanaliziranijih dela engleske literature. Čovek je privučen književnom istinom a nada se, ipak, da u njemu nikada neće „proraditi“ horor koji mu je u prirodi.

Konrad je takođe, kao i njegov književni lik Marlou, plovio rekom Kongo i bio zatečen manjkom humanosti i zločinima koji su se u Africi vršili pod velom evropskog kolonijalizma. On je tada shvatio da skoro i da ne postoje razlike između „civilizovanog sveta“ i „divljaka“, te je kritikovao imperijalizam i rasizam. Ne zna se šta je pravo mesto tame – neki evropski grad ili afrički predeli.

U romanu je obilno koristio svoje dnevnike sa putovanja, a zanimljivo je da se reči „tamno“ i „tama“ pojavljuju na više od 80 stranica. Duša čoveka je tamna, središte njegovog srca, a možda je samo okolnosti drže u „restrikciji“. Konrad je to što je želeo reći preneo sumornim lingvističkim stilom uvodeći čitaoca postepeno u put u središte mračnog ljudskog srca. Pored izraza darkness (tama), često koristi i mournful (žalostan), gloomy (sumoran), brooding (zamišljen) i sombre (turoban). Sve te reči zajedno pojačavaju nepoznato za koje se već zna da je negativno i zastrašujuće.

O ovom romanu, koji je prikaz kako bezosećajnost imperijalizma utiče na ljudsku svest, čitaoci su uglavnom imali reči hvale onda kada se „oporave“ od šoka kada ga završe. Mnogi misle da je „Srce tame“ jedan od klasika koji se moraju pročitati ako osoba želi da se smatra kvalitetno obrazovanom. Neki izjavljuju da su morali da je završe iako je svaka stranica bila bukvalno bolna.

Iako je tema kataklizmično stravična, Konradova proza nesumnjivo je lepa – bogata, strastvena i dramatična. Važno je razumeti i zapamtiti da, opisujući zbunjujuću i užasavajuću divljinu Konga, njome Konrad nije hteo da kritikuje Afriku, već otimače bez skrupula i imperijaliste.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: infoprevodi.com