Sonja Ćirić, dobitnica nagrade „Politikinog Zabavnika“: Deca duboko gledaju

„Iznenadi nas koliko su klinci zapravo ljudi, koliko empatije ima u njima, koliko su jaki i koliko treba da se ugledamo na njih“, tvrdi naša sagovornica, novinarka i književnica, čiji je roman „Neću da mislim na Prag“, odlukom „Zabavnikovog“ žirija proglašen za najbolje literalno delo namenjeno mladima u prošloj godini.
 
Ovogodišnja, četrdeset i prva po redu, nagrada „Zabavnika“ za najbolje delo namenjeno mladima objavljeno na srpskom jeziku, otišla je u ruke naše koleginice, novinarke i pisca Sonje Ćirić. Roman „Neću da mislim na Prag“, izabran je između 78 naslova, koliko ih je na konkurs prispelo. Priča o traganju tinejdžera za onim što žele da budu u životu, oduševila je žiri koji je naglasio da je roman skladna i suptilno nijansirana priča o porodičnim odnosima, prijateljstvima koja nisu uvek lišena strepnje, surevnjivosti i suparništva. O svemu ovome, ali i o tome koliko mi čujemo, primećujemo i shvatamo dubinu kojom ta deca posmatraju odrasle, Sonja Ćirić govori za „Ilustrovanu Politiku“.
 
Koliko u svakoj vašoj knjizi ima ličnog iskustva i da li je ono presudno za pisanje?

Svih pet mojih knjiga, jedna za odrasle i četiri za tinejdžere, potiču isključivo iz ličnog iskustva. Zasnovane su na mojim i doživljajima ljudi koje poznajem, ili iz priča moje ćerke i njenih prijatelja, sve to zajedno.
 
Jesu li deca ozbiljniji čitaoci i kritičari od odraslih? Koliko primećuju neke finese, nešto što im je upućeno a što mislimo da neće primetiti?

Iskreno, zapanjila su me njihova zapažanja. Potcenila sam ih, ali iz iskustva i razgovora sa decom sedmog i osmog razreda sam shvatila da grešim. Razgovarali smo o glavnim likovima, a mislila sam da će retko ko da pročita knjigu i da će se uglavnom baviti radnjom romana. Pretpostavila sam da će ostati na nivou priče ko se u koga zaljubio, ko se sa kim posvađao... Međutim, ne. Oni su primećivali detalje koji su mene šokirali i naterali da uzmem knjigu, pročitam ponovo šta sam pisala i vidim o čemu se tu radi, koje su to momente oni uočili, a meni su promakli.
 
I šta su to primetili, šta im je bilo interesantno?

Devojčica od trinaest godina me je pitala zašto je jedna od junakinja skinula baletanke prilikom ulaska u fontanu kako bi nešto proslavili. Proslava je, svi skaču u fontanu pod punom opremom, a junakinja skida baletanke. To je njoj delovalo jako razmaženo, a meni je to iskreno bio zanimljiv detalj, nisam razmišljala o tome na taj način kada sam pisala roman. Za mene je to bila samo informacija. Neverovatno je šta deca vide i koliko duboko gledaju.

Da li mi odrasli čujemo šta nam deca pričaju?

Ne, ne čujemo ih dovoljno i to pričam na osnovu svog iskustva, kako sam ja slušala i slušam svoju ćerku, koja je danas već odrasla. A kako ih čujemo i to je diskutabilno. Ja sam decu slušala kako sam kad imala vremena i koliko sam bila raspoložena, a to ne valja tako.

Čuju li deca nas?

Mislim da da. Čuju nas. To me je milijardu puta postidelo. Zaista jeste, to je nešto što čovek posle sebi ne može da oprosti.
 
Koliko je junakinja vašeg romana Darja, primer današnje tinejdžerke i nekoga ko ne odustaje? Jesmo li mi izgubili te Darje oko sebe ili ih samo ne primećujemo?

Treba da obratimo pažnju, ima ih svuda, prisutne su. Ovo nisam pisala napamet. Ta Darja postoji i ona je mešavina nekoliko devojčica i dečaka. Samo treba da obratimo pažnju. Ova Darja predstavlja decu koju mi poznajemo, koja žive i teško i lepo. Decu koju mi možda ne primećujemo jer previše uopšteno gledamo, imamo predrasude o njima. Deca su navodno agresivna, nezainteresovana, često se o njima govori u negativnom kontekstu, a nije zapravo tako. Deca su divna! Iznenadi nas kolko su deca veliki ljudi, koliko empatije ima u njima, koliko su jaki i koliko treba da se ugledamo na njih. Darja se snašla u situaciji koja je dosta neobična za devojčicu njenog uzrasta, to je neobično i ona vidi da ne može da dobije to što treba, ali joj ne pada na pamet da odustane. Pokušava da nađe način da se sama izbori za to. Sumnjam da bi svi odrasli bili spremni da tako uporno vode svoje bitke i izvojuju svoje pobede.
 
Čitaju li naša deca uopšte?

Sigurna sam da su istraživanja, koja mi često čitamo u novinama, da mlade generacije vrlo malo čitaju, potpuno tačna. Ali, ne možemo istovremeno da govorimo uopšteno, za svu decu. Uvek je bilo i mlađih i  starijih koji čitaju i onih koji ne čitaju. Ako je bar desetoro onih koji čitaju, ne možemo govoriti o tome da sva deca ne čitaju. To nije podsticajno, naročito za one koji ne čitaju.
 
Kako privući decu knjizi?

Vrlo lako. Mi u našem obrazovnom sistemu imamo hiljadu raznih pokušaja. Ljubica Beljanski je pravila „Škozorište“, pozorišne predstave na osnovu tekstova. To je bila ideja da se ubaci u naš sistem nešto novo, svi su bili oduševljni, ali – ništa. Mnogo zavisi od inicijative nastavnika. Moja ćerka je imala sreću da joj u gimnaziji srpski predaje Ljubica Koprivica, profesorka koja je za svako veliko književno delo, koje su obrađivali, pravila predstave. Sećam se da im je za „Anu Karenjinu“ podelila uloge, i svi su ovaj roman znali takoreći napamet, iako je to ogromno delo i deca imaju otpor da ga čitaju. Postoji sistem kako mališane privući  knjizi, ali ako roditelj ne čita, sigurno ni dete neće.
 
Koliko je vama podsticajna „Zabavnikova“ nagrada?

Mnogo! Ono što je NIN-ova nagrada za odrasle, to je „Zabavnikova“ nagrada za pisce za decu. Ne potcenjujem ostale nagrade, ali ova ima tradiciju dugu više od četrdeset godina, svi smo odrastali uz „Zabavnik“, a neki su uz njega naučili da čitaju. Koliko god ljudi kažu: „Baš te briga za nagrade“, nije tako. Podsticaj mi treba, a jako je lepo i kada znate da Laguna odlično sve odradi i da je prvi tiraž knjige rasprodat. U ovo vreme to je jako bitno. Divan je osećaj kad vas nagrade, i kada znate da to što radite – radite dobro.

 
Autor: Zorica Dragojević
Izvor: Ilustrovana Politika