„Solunska 28“ je „punokrvni“ roman o „zlatnom dobu“ moderne Srbije

Svojom drugom knjigom, romanom „Solunska 28“, dr Nele Karajlić (Nenad Janković) potvrdio je ono što se slutilo prilikom čitanja u „Fajronta u Sarajevu“: u ovom, kako je danas uobičajeno reći, „multimedijalnom“ umetniku definitivno se probudio pisac. Jer, „Solunska 28“ je punokrvni roman u svakom smislu te reči.

Karajlić nas vodi kroz „zlatno doba“ moderne Srbije i Beograda, kroz godine uoči Prvog svetskog rata. Buran razvoj modernog kapitalističkog društva prati se kroz sudbinu porodice Janković i magnatske porodice Krsmanović. Okvirno, čitava priča predstavlja pripovest hristolikog dečaka Binija malom Mići, seni nerođenog Jankovića koji u jednom disovskom svetu, „sa očima zvezda“ sluša istoriju porodice čiji član tek treba da postane. Kao i u svakoj dobroj žanrovskoj literaturi, i ovde su glavne motivacione poluge junaka strasti: strast za posedovanjem i erotska strast. Istovremeno, kao kontrapunkt ovako modelovanim junacima izgrađen je pomalo neobični (moguć, ali malo verovatan, da se poslužimo Aristotelom) glavni junak Života, dorćolski alas i siroče koji je u Beograd dobegao iz Prahova, krijući se od osvete lokalnog kneza. U skladu sa logikom priče, beži jer ga je zavolela kneževa ćerka Željana. Posle Životinog bekstva, Željana se utapa u Dunavu, čime Karajlić u priču uvodi i motiv mrtve drage, koju će Života, kasnije, sve češće viđati u raznim snovidnim i graničnim situacijama.

Zapletu intrige posebno doprinose bočni likovi, koji buduće nastavke ove trilogije verovatno treba da povežu sa širim umetničkim i političkim tokovima prve polovine dvadesetog veka: jevrejska porodica Štrajh, čija ćerka Rahela će postati poznati slikar (oblikovan kao lokalni, srpski preteča nadrealizma) i zagonetni pešadijski vodnik Šilja, koji se polako preoblikuje u vrlo poznatog majora Tankosića, surovog patrona porodice Janković, a naročito sumnjivih novčanih poduzeća Životine žene Bosiljke.

Na taj način je radnja postavljena na dva plana: žanrovskom, koji doprinosi dinamici, i umetničkom, koji treba da doprinese kompleksnosti i dubini romana. Kako to zajedno funkcioniše? U Karajlićevoj izvedbi, zlatno doba moderne Srbije je istovremeno i zlatno doba sticanja i gomilanja kapitala švercom i svim drugim mogućim kanalima koji nastaju kao posledica napetog, pretkonfliktnog stanja na Balkanu. Rude iz istočne Srbije se preprodaju preko Turske Austriji, u suprotnom pravcu, preko nekoliko posrednika putuje oružje za buduće zaraćene strane a „ugledne građanske porodice“ zarađuju novac koji će plamen rata ubrzo progutati. U taj i takav svet, kao prepisan iz Disovih „Naših dana“, povremeno ulaze figure iz višeg sveta, odnosno dobroćudni žuti pas (kao avatar dečaka Bitija) koji u odsudnim trenucima pomaže glavnim junacima, poput sličnih pomagača iz bajki, da odole smrti. Na taj način se stvara izvesna dihotomija do koje je Karajliću očigledno bilo stalo: sve ono najvrednije u životu plod je sadejstva čoveka i Boga, dok ono nečasno gotovo po pravilu plod je čovekove namere i delanja. Ova dihotomija nam dalje govori da je pogled na svet Karajlićevog pripovedača na izvestan način oštro podeljen: ovaj svet teži zlu, podjednako na Dorćolu, u Zemunu, Parizu ili Beču. I svi koji se ponašaju po logici tog sveta takođe umnožavaju zlo – bez obzira na ozbiljne potrese i promene u delanju do kojih dolazi usled graničnih životnih situacija i ekstremnih iskustava.

Zato iza svakog velikog poslovnog, a zapravo moralno i pravno sumnjičavog poduzeća sledi kako bogaćenje tako i pad: u sramotu, zatvor ili smrt, ličnu ili bližnjih. Izvan tog začaranog kruga koji oblikuju ljudi (da li samo ljudi – možda bi Karajlić mogao ovo da produbi u budućim nastavcima umetanjem figure đavola, koja bi se sasvim uklopila u ovaj čudesni svet) izlazi se samo čudom – čudom čiji nosioci su nišči i neuklopljeni: među ljudima Života i njegov sin Vlada, odnosno mali žuti pas kao simbol onostranog. Bez njih, čitav predratni Beograd samo je jedna velika železnička stanica na kojoj ljudi strpljivo ili ne čekaju da se ukrcaju na magični voz koji vodi na onu stranu, smrskanih glava, prostreljenih ili otkinutih udova, sa bolom i grčem na licu. U tom vozu, koji kako rat počinje sve brže i mahnitije juri, gomilaju se telesa u smrti izjednačenih vojnika, trgovaca, bankara, magnata i preduzetnika, ali i običnih alasa i sitnih švercera, nedužne dece i osvedočenih krivaca.

Nema sumnje da će nastavak ovog romana, koji će obuhvatiti međuratni period, na neki način biti savremeni pripovedni odgovor na uvek aktuelan izazov konceptualizacije međuratnog perioda. Komunistička propaganda je ovaj period predstavljala kao vreme korupcije, despotizma i hegemonije „velikosrpske buržoazija“, a Karajlićevi likovi netom dolaze upravo iz tog miljea pa zato sa nestrpljenjem čekamo nastavak. Roman o jednoj kući, kako ga je Karajlić najavio u jednom intervjuu, može postati roman o jednom dobu i, ako hoćete, jednom narodu u vrlo turbulentnom periodu njegove istorije.

Autor: Nikola Marinković
Izvor: Pečat