„Sluškinjina priča“ – SF roman o moći i pomirenosti

„1984“ je naslov romana Džordža Orvela. Godine 1984. Margaret Atvud je napisala svoj roman. Obe knjige, proročke i jezive u svojoj istinitosti, daju nam sliku sveta kakav nas očekuje u ne tako dalekoj budućnosti.

„Sluškinjina priča“ je roman kanadske književnice Margaret Atvud, objavljen 1985. godine. Kada se pojavio, roman je izazvao različite reakcije, s obzirom na to da obrađuje temu autonomnosti ženskog tela i života. Sama autorka je, u razgovoru za Tajm, izjavila da je „pre pisanja knjige sebi postavila izazov da u nju uključi samo one događaje koji su se nekada i negde zaista dogodili. Rezultat je bila priča o budućnosti koja mestimice deluje veoma savremeno. U toj priči imamo ekološku krizu, zabranu abortusa, demonstracije za prava žena i Amerikance koji beže u Kanadu“. Danas, nakon skoro četiri decenije od nastanka ovog distopijskog romana, možemo da se (sa strahom) pitamo ide li ovo društvo u kome živimo putem koji je predvidela Margaret Atvud.

„Sluškinjina priča“ nam u distopijskoj slici sveta daje sliku društva u kome je natalitet naglo opao nakon ratova i ekološke katastrofe. U ovakvom svetu moguć je bio samo totalitarni režim u kome postoje pravila ponašanja, jasna hijerarhija i strogo definisane uloge svake društvene grupe. Pojedinac više ne postoji, a osnovni cilj je biološki povratak na nivo pre katastrofalnih razaranja. Američki režim koji se zasniva na zloupotrebama Svetog pisma svoju snagu je usmerio prema ženama koje su izgubile sva prava. Podeljene u klase, svaka je imala i svoju ulogu u tom sterilnom društvu. Žene koje su bile u svom najplodnijem dobu režim je prisilio da postanu sluškinje koje rađaju decu bogatim bračnim parovima.

Roman „Sluškinjina priča“ na srpskom je prvi put objavljen 1989. godine, a 2006. godine Laguna objavljuje novo izdanje u prevodu Gorana Kapetanovića. Nakon emitovanja istoimene serije 2017. godine, knjiga ponovo dolazi u centar pažnje. Te godine Donald Tramp je pobedio na izborima u Americi, a demonstranti na Maršu žena nosili su transparente Make Margaret Atwood fiction again – aludirajući upravo na sve teže stanje u kome se nalaze žene širom sveta.

Danas nam je teško da zamislimo u kakvom su položaju bile generacije žena pre nas. Svoje slobode i prava uzimamo zdravo za gotovo, ne razmišljajući da time dovodimo sebe na granicu apatije i pomirenosti koja ruši sve ono čemu je prethodila borba. U tom smislu, možemo da se pitamo koji je put kojim će žene, samim tim i celokupno društvo ići dalje. Upozorenje koje nam šalje roman „Sluškinjina priča“, površno gledano, deluje strano i daleko sadašnjem poimanju sveta, u kome su ženi relativno omogućene slobode izbora. Populacione politike u našim zemljama i te kako pokazuju da je mesto ženama kraj kolevke i u kući, kao i da one ne treba da imaju mogućnost izbora, a događaji koji su sve učestaliji vode nas stihijski ka jednom poretku koji je Margaret opisala u svojoj knjizi.

Republika Galad, mesto dešavanja, nastala je nakon katastrofalnih ratova, ekološke krize i izumiranja čovečanstva. Društveni sistem Galada je duboko patrijarhalan, teokratski totalitarni režim. U njemu su duboko ugrožene slobode i prava pojedinaca i pojedinki, koji su zarad opstanka u takvom svetu primorale sebe na gubitak identiteta. Obrazovanje i umetnost sada su privilegija bogatih, ženama je zabranjeno da čitaju i pišu (mada ni nemaju na čemu). Natalitet je osnovni problem društva, a žensko telo je svedeno na predmet. Prema zakonu Galada, „postoje samo žene koje su plodne i žene koje su jalove“. Sterilni muškarci ne postoje.

Margaret Atvud na sjajan način prepliće tri niti pripovedanja, uglavnom pričajući u Ja formi. Jedna naratološka nit je ona glavna, u kojoj pratimo radnju u sadašnjem vremenu. U njoj je data slika totalitarnog režima sa svim pukotinama koje predstavljaju mesta za potencijalnu pobunu. Drugu nit čine događaji iz prošlosti iz kojih saznajemo na koji način je došlo do poretka kakav je na snazi. Kroz te događaje upoznajemo istoriju glavne junakinje, otkrivamo njen identitet, porodične odnose u kojima je bila, posao kojim se bavila… Treća nit je introspektivna, to je ono što glavna junakinja proživljava, o čemu razmišlja, kako artikuliše svoje emocije – u sukobu sa surovom realnošću i društvom koje joj osporava slobodu izbora i moć volje.

„Vreme je klopka, uhvatila sam se u nju. Moram da zaboravim svoje tajno ime i sve puteve natrag. Sada se zovem Fredovica i živim ovde. Živi u sadašnjosti, iskoristi je što bolje možeš, ništa drugo nemaš.“

A glavna junakinja, kojoj je oduzeto bukvalno sve, pa i ime, samo je jedna od žena u reproduktivnom periodu, osuđena na jedan jedini cilj, a to je rađanje. Red žena u društvu koje su nazvane sluškinje imaju samo jednu ulogu, da rode dete bračnom paru u čiju kuću su došle. One su prethodno prošle kroz obuku u Centru kako da postanu sluškinje. Njima je zabranjeno bilo kakvo izražavanje mišljenja. Slepo slušaju Zapovednikovu ženu i Zapovednika. Pri svakom pokušaju otpora bivaju kažnjene progonom kao Nežene. Mesto za društveni otpad su Kolonije, radioaktivni delovi zemlje gde je bliska smrt neminovnost. Na taj način jedina mogućnost opstanka jeste da prihvate pravila igre. U takvom životu sve se svodi na čekanje: da zatrudni, da rodi, da dobije drugog zapovednika.

Fredovica je nekada imala muža. Imala je i ćerku. Radila je u biblioteci. Jednog dana, kada je htela da plati robu, kartica joj nije više važila. Bio je to glavni momenat prelaska u patrijarhalno društvo u kome su ženama ukinuta sva prava. Kada je istog tog dana stigla na posao, uručen joj je otkaz. U Galadu je donet zakon da je ženama onemogućeno da imaju bilo kakvu imovinu. I tada se u junakinji javila svest da više ona i njen muž ne pripadaju jedno drugome, već da ona pripada njemu.

Drugi korak ka ukidanju prava bilo je spaljivanje knjiga i onemogućavanje obrazovanja i informisanja. Jer obrazovani pojedinac, onaj koji čita, u stanju je i da misli, kritički promišlja sistem u kome se nalazi i zahteva poštovanje svoje slobode izbora. Pisanje je takođe zabranjeno. Umetnost ilegalna. Sve se svelo na samo jednu knjigu i samo jedno njeno tumačenje u cilju porasta nataliteta. Međutim, koliko god zvučalo paradoksalno, majka sa svojom biološkom i kulturološkom ulogom u Galadu više ne postoji.

Žene su svedene na svoju reproduktivnu ulogu, i kao takve ima nešto što ih spušta na nivo životinja. A to ne smeta samo njima, nego i Zapovednicima, koji u seksualnom činu ne vide isključivu reproduktivnu funkciju. Zato je Fredovicin Zapovednik voljan da joj izlazi u susret ne bi li njeno ponašanje učinio pristupačnijim. On joj daje sve ono što joj je zabranjeno. A kulminaciju imamo u sceni kada Fredovica groteskno obučena i našminkana odlazi u klub „Jezavelja“ sa Zapovednikom, i sreće svoju drugaricu Mojru, nakon čega se stiče utisak da je svaka misao na pobunu i izlaz – uzaludna.

Mojra je neko ko prati našu junakinju od studentskih dana. Zajedno su bile i u Crvenom centru gde su se pripremale za ulogu sluškinje. Mojra je pobegla jednom prilikom. Ona se tokom cele knjige čini kao glas razuma, kao Fredovicin alter ego, onaj buntovni deo ličnosti koji ne želi da se pomiri sa situacijom. Međutim, i najhrabriji u takvom sistemu, nakon stalnog bežanja, opiranja i nepristajanja, postaju apatični i mire se sa sudbinom, vagajući šta je za njih bolje i komfornije. I to je ono što Fredovica nije želela da čuje i vidi. Od svoje drugarice je očekivala da će završiti život „nečim smelim i spektakularnim, nečim nasilnim“ – kao što je dizanje u vazduh „Jezavelje“ sa pedeset Zapovednika unutra. Ali od toga ništa nije bilo. Mojra je ostala u mestu razvrata i bluda jer joj je tako bilo lakše. Pomirljivost i apatija i najhrabrijih predstavljeni su u slici veličine nakaznog sistema koji proganja sve neistomišljenike.

Ipak, čitajući Fredovicinu ispovest, mi očekujemo da će se svet u kakvom živi nekada promeniti, da nada u jednakost i slobodu nije zauvek napustila ugnjetenu većinu. Scene kažnjavanja neposlušnih, svest o postojanju pokreta koji negde u podzemlju razvija svoje ideje o oslobođenju, prisutne su celim tokom pripovedanja. I sam završetak knjige, kada Fredovica odlazi a mi ne znamo kuda (ali želimo da pretpostavljamo), kao da nagoveštava da će taj njen ulazak u automobil za nju značiti jedan novi život. Kraj knjige otvoren je za tumačenja, ali i za nadogradnju narativnog toka.

Margaret Atvud je dobitnik Bukerove nagrade za roman „Svedočanstva“ koji predstavlja nastavak „Sluškinjine priče“.

Zašto bi trebalo pročitati roman „Sluškinjina priča“?

Narativ ove knjige vođen je maestralnom rukom jedne od najznačajnijih književnica današnjice. Čak i oni kojima SF književnost nije bliska ne ostaju ravnodušni pred slikom sveta opisanom u ovom romanu.

Spekulativna fikcija, kako je naziva Margaret Atvud, teoretiše o mogućoj budućnosti u kojoj je delovanje malih grupa uništilo društvo kakvo nam je poznato. Država pokušava da kontroliše jezik, ponašanje i razmišljanja o sebi i drugim pojedincima. U romanu „Sluškinjina priča“ autorka istražuje posledice pomirenosti i toga kako politička moć može da bude nepravedno raspoređena. A postupci ljudi koji se usuđuju da prekrše politička, intelektualna i seksualna pravila, ono su što pokreće zaplet „Sluškinjine priče“.

A tu je i zanimljivost: latinska izreka Nolite te bastardes carborundorum koju je Fredovica našla ispisanu na unutrašnjoj strani svog ormara, zapravo je izmišljeni latinski citat iz detinjstva Margaret Atvud. Njegovo značenje i prevod Fredovici u romanu je objasnio Zapovednik, a sama poruka je upućena upravo njoj: Ne dozvoli da te kopilad samelju.

Autor: Branislava Ilić
Izvor: sinhro.rs