Slobodan Vladušić: Zanima me istina, a ne politička korektnost

„Ima više razloga zašto sam izabrao Crnjanskog za jednog od dva glavna junaka. Neki razlozi su lični i čitalac će ih naslutiti iz epiloga romana. Neki se tiču ličnosti Crnjanskog i onoga što kod njega volim: beskompromisnost, hrabrost, osećaj za kolektivno koji je oplemenio njegovu jedinstvenu ličnost.

Dakle, on ima sve ono što se danas u Srbiji ukida milom/potkupljivanjem i silom odnosno tužbama, za sada“, kaže, za Novosti, Slobodan Vladušić povodom romana „Omama“, čiju je radnju smestio u Berlin 1928.

Njegov istorijski triler zasnovan je na proučavanju građe o životu i delu Miloša Crnjanskog, ali su sam zaplet kao i jedan od glavnih junaka i pripovedač Miloš Verulović – plod mašte. Vladušić ističe da je pokušao da u ovom romanu da odgovor na pitanje ko je zapravo bio Miloš Crnjanski, a isto tako, i da čitaocima ispriča jednu brzu i dinamičnu priču o atmosferi tada najvećeg evropskog megalopolisa. Ovo je, po njegovim rečima, i roman o nama, službenicima poslanstva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u kome je Crnjanski bio ataše za kulturu, kao i građanima Berlina: i onima koji žive u luksuznim kvartovima na zapadu, ali i o onima koji preživljavaju na istoku, oko Aleksanderplaca...



Čime vas je ovaj grad privukao i šta on simboliše?

Berlin iz doba Vajmarske republike je danas prilično popularan. Razlog za to leži, čini mi se, u jednom političkom računu: postoji želja da se vajmarski Berlin prikaže kao neki liberalni raj koji su uništili nacisti kada su došli na vlast 1933. godine. To ima, naravno, veze i sa sadašnjom političkom situacijom u Nemačkoj i Evropi, koja se na taj način spinuje. Zato se kontinuiteti između vajmarskog i nacističkog Berlina skrivaju. Međutim, postoje časni ljudi koji ih ne prećutkuju: u „Embahadama“, Crnjanski nedvosmisleno kaže da se Nemačka već 1928. godine spremala za revanš. Dakle, pre Hitlera. Pekić je u romanu „Kako upokojiti vampira“ naveo činjenicu da nacistički Gestapo 1938. godine nisu činili ljudi koji su u policiju ušli posle dolaska Hitlera na vlast, već su oni tu bili još za vreme socijaldemokratske vlade. Na tragu ovih pisaca i mene su u „Omami“ više zanimali kontinuiteti i Vajmarske republike i onoga što je došlo posle nje. Tačnije zanimala me je istina, a ne politička korektnost.

Da li vam je istorijski roman pružio priliku da ukažete i na probleme, izazove i zamke pred kojima smo danas?

Loši istorijski romani su puke alegorije savremenosti. Takvi romani čitaoca ostavljaju u uverenju da je sadašnje vreme jedino vreme i da pre i posle ove sadašnjosti, ničega nije bilo i da ničega neće biti. Sasvim suprotno, dobri istorijski romani omogućavaju nam da osetimo i razumemo postojanje istorijskih procesa. Neki fenomeni su, naime, bolje vidljivi u vremenu u kome se pojavljuju budući da tada još uvek ne postoji orvelovski novogovor koji ih skriva. Pokušao sam dakle, da u „Omami“ osvetlim pojave koje su se rađale krajem dvadesetih godina prošlog veka u jednom megalopolisu, a danas su dostigle vrhunac. Pri tom se nisam oslanjao pre svega na fikciju već i na neke dokumente i činjenice koje su u velikoj meri danas izbačene iz našeg vidnog polja ili su kasnije preimenovane kako bi se sakrio njihov pravi smisao i pravi domašaj.

Kojoj omami smo najpodložniji?

Postoje mnoge omame u koje danas verujemo. Mogao bih da ih nabrojim i to vrlo direktno, ali bih na taj način navukao na sebe priličnu količinu besa i mržnje. To je jedan od razloga zašto pišem prozu: imaginacija, pomešana sa istinom, sa faktima, nekada čoveku daje šansu da progovori o stvarima o kojima direktno više ne može ništa da kaže, a da posle toga ne bude izviždan ili čak optužen.

Kako ocenjujute naš književni život, savremenu srpsku prozu i njene domete?

Moram da priznam da mi je Ničeova ideja da posledica prethodi uzroku delovala apstraktno, sve do nedavno. A onda je jedan ovdašnji čovek nagrađen Evropskom nagradom za književnost (koja se inače dodeljuje svakoj državi ponaosob, što znači da ih dobije tuce pisaca godišnje). Malo potom taj čovek je na nekoj od društvenih mreža objavio pohvalu Austrougarskoj, tvrdeći da Kraljevina Srbija nije htela da se civilizuje pa se zato borila protiv te monarhije. Ukratko: to je netačno, neobrazovano, glupo, smešno, otužno, bljutavo, dosadno, predvidivo, ogavno, bedno, jadno, dakle: ozbiljna kandidatura za neku buduću Pančićevu nagradu. Sa druge strane, srpska proza je u dobrom stanju, posebno ona koja se drži Kišove rečenice s kraja „Peščanika“ koja glasi: „Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima“. Ukratko, nekada je bolje nešto ne dobiti i u nečemu ne učestvovati.

Koliko književnost znači savremenim generacijama? Imaju li mladi strpljenja za čitanje knjiga?

Ne usuđujem se da generalizujem. Ako moje studente uzmem kao primer, neki od njih pročitaju sve što se od njih traži i malo više od toga, a neki dolaze na ispit sa skriptama. Ono što znam jeste to da savremene generacije ne treba potcenjivati, a to znači ne treba insistirati na njihovoj navodnoj preopterećenosti. Naracija o preopterećenosti u većini slučajeva prikriva jedino želju da se buduće generacije što više zaglupe, jer će tako biti podložnije manipulaciji.

Šta donošenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti i nedonošenje Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma govore o našem odnosu prema identitetskim pitanjima?

Govori nam da je Srbija postala jedan veliki lingvistički logor u kome će logoraši morati da šapuću, kako ih kapoi i kapoice ne bi čuli i prijavili.


Razgovarao: Branislav Đorđević
Izvor: novosti.rs