Slobodan Vladušić: Od Crnjanskog sam učio kako se tumači svet

Novi roman pisca i esejiste Slobodana Vladušića „Omama“ koji je izdavačka kuća Laguna objavila krajem maja već se nalazi na prvom mestu Top-liste beletristike ovog izdavača.



Krimi priča iz predratnog Berlina sa čuvenim piscem Milošem Crnjanskim, kao jednim od glavnih likova, „pobedila“ je i virus koronu kao prva knjiga koju je Laguna uživo predstavila u Beogradu posle godinu i po dana borbe protiv pandemije. Promocija je okupila mnoga poznata srpska književna imena, a Slobodan Vladušić javno je pohvaljen kao „prvi srpski teoretičar književnosti, posle Milorada Pavića, koji je uspeo kao pisac“. Razgovor za Danas započinjemo pitanjem šta mu znače ovakve pohvale i koliko je profesionalno pisanje proze izazov za „teoretičara“.

„Pohvale mi znače. To se posebno odnosi na pohvale koje mi stižu od ljudi koji su ranije imali i kritički intonirane utiske o mojoj prozi, na čemu sam ih takođe zahvalan. Znače mi takođe i zato što je u mom slučaju pisanje proze oteženo mojom profesionalnom vokacijom: ja predajem srpsku književnost na fakultetu, dakle, ja sam i naučnik. Naravno, kada pišete naučne radove o književnosti, onda to malo komplikuje pisanje proze, budući da su to dva potpuno različita pristupa literaturi. Oni se u velikoj meri i ne podnose. Opasnost je naravno u tome da prozu pišete kao nauku, dakle, da budete previše racionalni, previše oslonjeni na konstrukciju, previše teorijski samosvesni. To je dobar recept da postanete loš pisac. Moja proza se sada u velikoj meri oslanja na zanimljivu fabulu do koje mi je stalo, što podrazumeva izvestan stepen konstrukcije. Međutim, ja pokušavam da svoju prozu otvorim i za elemente intuicije ili slutnje, verujući da postoji mogućnost da se imaginarni svet negde na kraju romana sklopi sam od sebe. Mislim da je to neophodno da bi se dogodila dobra književnost: da tekst nešto uradi sam za sebe. A da li se to dogodilo u 'Omami' ili ne, o tome će odlučiti čitaoci“, kaže Slobodan Vladušić.

Doktorsku disertaciju pod nazivom „Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog“ proširili ste i prekomponovali u knjizi „Crnjanski, Megalopolis“, za koju ste 2011. dobili Nagradu „Isidora Sekulić“. Sad, posle 10 godina Crnjanski je junak Vašeg novog romana u kome svoje mesto ima i kultni film Frica Langa „Metropolis“, jedno od najuticajnijih filmskih dela ikad snimljenih. Kako objašnjavate ovaj „razvoj“ književne veze sa Crnjanskim i „megalopolisima“?

Crnjanski se sam povezao sa megalopolisom, u Berlinu 1928, gde je boravio na mestu atašea za kulturu. Iz tog vremena potiče njegova „Knjiga o Nemačkoj“, koju je štampao kod Gece Kona, 1931. godine. U njoj Crnjanski, između ostalog, opisuje i tadašnji Berlin. Njegov opis Berlina je značajan, jer Crnjanski u njemu zapravo opisuje svoj susret sa elementima globalizacije, samo što ne koristi jezik globalizacije da bi to opisao, već jezik književnosti i oko pisca i diplomate. Za mene je to bilo potpuno otkriće. Književnost uvek bolje vidi neke stvari od sociologije ili ekonomije, zato što je potpunija, celovitija i zato što donosi doživljaj sveta, a ne samo njegovo objašnjenje. Treba znati i to da je Crnjanski smatrao da je posao diplomate da predviđa buduće političke akcije zemlje u kojoj se nalazi. To je važilo i za tadašnju Nemačku. Zato su opservacije Crnjanskog o Berlinu vrlo prodorne, vrlo analitične. Pri tom, važno je znati i to da je on bio potpuno otvoren za sve ključne elemente tadašnje modernosti – za film i avijatiku, na primer – ali nije dozvoljavao da ga modernost začara i zaslepi. I sam pokušavam da tako gledam na svet. Može se reći da je Crnjanski jedan od ljudi od kojih sam učio kako se tumači svet.

Zbog čega ste se posle brutalne naučne fantastike „Mi izbrisani“ i ratnog istorijskog romana „Veliki juriš“ odlučili za istorijski triler sa poznatim piscem kao jednim od glavnih junaka?

„Veliki juriš“ nije klasičan istorijski roman, već ima elemente istorijskog trilera. U tom smislu „Omama“ je nastavak tog žanra. Ali razlika između dva romana naravno postoji. U „Velikom jurišu“ je sve mnogo jednostavnije i prozirnije nego u „Omami“. To je razlika između vremena pre Prvog svetskog rata i međuratnog perioda koji opisuje „Omama“. Da bih predstavio taj izuzetno složeni period svetske istorije, posle koga Evropa prestaje da bude subjekt i postaje objekt svetske politike, obratio sam se Crnjanskom, kao superiornom posmatraču tog sveta.

Koliko je konceptualno i idejno na „Omamu“ uticao roman Dejana Stojiljkovića i Vladimira Kecmanovića „Kainov ožiljak“ i da li je posle Ive Andrića bilo za očekivati da se kao književni junak pojavi i Miloš Crnjanski?

„Kainov ožiljak” je roman koji je podstaknuo interesovanje publike za period između dva rata, kao i za figure srpskih pisaca u tom vremenu. Dejan i Vladimir su se osvrnuli na Andrića. E sada, pošto su Crnjanski i Andrić savremenici, a pored toga su i klasici srpske književnosti, prirodno je da pomen jednog doziva u svest i onog drugog. Međutim, oni su bili vrlo različite osobe, kao što je Hitlerov Berlin u kome je boravio Andrić, ipak bio drugačiji od vajmarskog Berlina u kome je Crnjanski boravio za vreme svog prvog službovanja u Nemačkoj. Mene lično je više zanimao Berlin Crnjanskog.

Jedan od vaših junaka na počeku „Omame“ izgovara „opasnu“ rečenicu da je Andrić talentovaniji od Crnjanskog. Odakle to?

Pored smisla neke rečenice, u romanu je važno obratiti pažnju i na to ko neku rečenicu izgovara. Rečenica koju ste pomenuli pripada Bati Jovanoviću, a to je zapravo Milan Jovanović Stoimirović, istorijska ličnost, radikal i novinar, koji je u to vreme bio kolega Crnjanskog u berlinskom poslanstvu. Memoarski spisi Bate Jovanovića pokazuju da on nije voleo Crnjanskog, što je verovatno posledica činjenica da je i sam imao literarne ambicije, koje nije mogao da ostvari zato što mu je, prosto rečeno, nedostajalo talenta. Crnjanski taj problem, kao što je poznato, nije imao. Bata Jovanović je to vrlo dobro osećao i to ga nije radovalo. Naprotiv. Njegova opaska o Andriću, dakle, više sugeriše animozitet prema Crnjanskom nego što predstavlja objektivni sud o vrednosti dva pisca. Lično, ja više volim da ih čitam nego da se bavim procenama koji je od njih dvojice bolji pisac. Ono što je izvesno, jeste da su to bila dva u velikoj meri različita čoveka.

Za Crnjanskog zna se da je bio antikomunista. Šta je obeležilo njegovu diplomatsku službu u Berlinu, koja je istorijska podloga romana i možete li nešto više da kažete o njegovom odnosu prema generalu Franku i Benitu Musoliniju, koji su mu posleratne jugoslovenske vlasti zamerale?

Da, Crnjanski je bio antikomunista i to je sasvim izvesno. Međutim, to ne znači da je bio fašista ili nacista. Ono što je Crnjanski pisao o fašizmu i nacizmu, u velikoj meri je bilo uslovljeno oficijelnom politikom Kraljevine Jugoslavije, koju je on reprezentovao kao dopisnik vladinog Presbiroa. A Kraljevina Jugoslavija nije htela da se zamera Hitleru, kao uostalom i niko drugi u Evropi, u to vreme. Ilustracije radi, 1938. godine u Tajmsu, jedan čovek se otvorenim pismom obraća Hitleru i kaže ovo: „Da Engleska doživi nacionalnu nesreću uporedivu sa nesrećom koju je Nemačka doživela 1918, molio bih Boga da nam pošalje čoveka vaše volje i uma.“ Čovek koji je ovo napisao zove se Vinston Čerčil. Takva je bila tada atmosfera u Evropi. Privatno, Crnjanski je o Hitleru mislio sasvim suprotno: da je Hitler ludak, a njegova okolina banda. O tome svedoči inače pomenuti Stoimirović, koji, kao što sam pomenuo, nije bio naklonjen Crnjanskom.

Živite u Subotici, radite u Novom Sadu, a izdavači su Vam u Beogradu. Kad stižete da pišete i šta posle „Omame“?

Dobar deo „Omame“ je napisan u vreme pandemije korone, kada se broj mojih putovanja osetno smanjio. Tako mi je ostalo više vremena za svakodnevni rad, pa sam i roman završio brže nego što sam planirao. Trenutno ne radim baš ništa. Nešto će naravno da se jednom desi kada je proza u pitanju, ali ne znam ni kada a ni šta.

Razgovarala: Jelena Tasić
Izvor: danas.rs