Slobodan Vladušić, književnik: Crnjanski od krvi i mesa

„Kada je čuo da idem u Berlin, kod Crnjanskog, onaj bivši oficir mi je govorio: Mnogi poštuju njegov dar, ali ne poštuju njega; on sam, međutim, ne poštuje svoj dar, ali poštuje sebe. To je njegovo prokletstvo i po tome se razlikuje od ostalih umetnika. Onda mi je kazao da ga ne upoređujem sa Andrićem, on to mrzi. Dodao je kako neki misle da je Crnjanski genije, ali on to nije. Ne zato što njegov dar, za pisanje, nije vanredan, već zato što genijalni umetnici daju sve u zamenu za svoju umetnost. Ona im je dovoljna. Kod Crnjanskog nije tako. Taj oficir mi kaže: On dobro zna da danas umetnost ne može biti nikakav smisao, već samo uteha. A njemu nije bila potrebna uteha, u životu. Njemu je bio potreban sam život.“

Citat je ovo iz novog romana Slobodana Vladušića „Omama“ koji je odmah pošto se pre mesec dana pojavio u knjižarama zaseo na prvo mesto Lagunine liste knjiga o kojima se priča. Jesen je 1928, a glavni junaci su Berlin „u kojem veštačko nije samo nebo“, pripovedač Miloš Verulović, koji je na Kajmakčalanu „jurišao sa puškom mrtvog čoveka u rukama“ ali za sebe kaže da je jedan od onih ljudi „kojih se niko neće sećati kada nestanu“ i – Miloš Crnjanski, kulturni ataše u poslanstvu Kraljevine SHS...

„Omama“ jeste naizgled istorijski triler, ali struktura romana nije jednodimenzionalna, naprotiv. Budući da je sa sličnim lejerima baratao i vaš prethodni roman „Veliki juriš“, znači li to da je za vas i sam žanr zapravo svojevrsna avantura u kojoj uživate podjednako koliko i u pričanju priče?

Žanrovsku književnost karakteriše njena konvencionalnost i predvidljivost. Ako ste iskusan čitalac krimi romana, vi onda vrlo dobro znate da ubica nije onaj ko je sumnjiv na početku, već onaj ko na početku nije sumnjiv uopšte. Drugo, može da vam dosadi i to da detektiv mora da ima neku traumu iz mladosti – sada je recimo popularno da je bio žrtva nasilnog oca. Sve to su neke konvencije koje se ponavljaju. Međutim, možete da čitate i roman koji se služi nekim pravilima žanra, ali nije žanrovski roman – odličan primer za to je, recimo, „Besnilo“ Borislava Pekića. Tada pisac kaže ovo: u redu, čitalac voli napetu fabulu i ja ću mu dati napetu fabulu. Ali, junaci u toj priči će biti drugačiji i razrešenje zapleta će biti drugačije od onoga koje se može naći u žanrovskom romanu. Tako stvari stoje sa „Omamom“. Tu je napeta priča, koja se dešava u međuratnom Berlinu – toliko od istorijskog trilera. Sve ostalo je drugačije, odnosno sve ostalo nije istorijski triler, već je roman. I to jedan politički nekorektan, dakle istinit roman.

Teško je oteti se utisku da ste u „Omamu“ ciljano uvukli baš Miloša Crnjanskog upravo kako biste mogli da druženje s piscem „Seoba“, vašim „prijateljem u prošlosti“, kako ste ga u jednom intervjuu nazvali, podignete na još viši nivo?

Kada sam jednom prilikom kazao da je Crnjanski moj prijatelj u prošlosti, mislio sam na to da se ja s tim čovek uistinu družim. On nije samo predmet mojih istraživanja, već sagovornik i ličnost o kome razmišljam i prema kojoj sameravam i sebe i druge ljude i svet u kome živim. U tom smislu, „Omama“ je zaista priča o jednom takvom druženju između mene i Crnjanskog, koje intenzivno traje znatno više do dve godine, koliko mi je inače bilo potrebno da napišem ovaj roman.

Često smo skloni da svoje junake iz mladosti posmatramo jednostrano, ceneći samo njihove vrline a zatomljujući mane. Crnjanski je za vas, međutim, i sad kao literatni junak, a ne samo kao predmet književno-naučnog istraživanja i promišljanja, bez ostatka čovek od krvi i mesa, „gospodin koji je tako često zagledan u berlinsko nebo, kao da na nebu nešto piše“…?

Ako vam se Crnjanski u mom romanu učinio kao čovek od krvi i mesa, onda je to najveći kompliment koji ste mogli da mi date. To i jeste bila moja namera: da omogućim čitaocu da velikog pisca vidi kao čoveka, a ne kao bistu od papira. Da bih to uspeo, stvorio sam pripovedača u romanu čiji je odnos prema Crnjanskom dvosmislen. On oseća da je Crnjanski drugačiji od ostalih ljudi, ali ne zna pouzdano kakav predznak da prida toj razlici: nekada mu je Crnjanski pametniji ostalih, nekada gluplji. Nekada ga simatiše, nekada ga opet mrzi. Na taj način sam želeo da se odmaknem od opštih mesta u pogledu Crnjanskog i da čitaocu dam priliku da ga sagleda na jedan nov i neočekivan način, a da istovremeno to i dalje bude Crnjanski, a ne junak koji samo iz reklamnih razloga nosi njegovo ime.

Na jednom mestu u romanu ipak iznosite jasan vrednosni sud o njegovom delu: „Da je srpski jezik svetski jezik, Crnjanski bi bio Mocart“?

To na prvi pogled izgleda preterano, ali nije. Takvim hrabrim poređenjem hteo sam da istaknem kakav je talenat za pisanje imao Crnjanski. Nemojte da zaboravite da je on jedan od retkih književnika koji je bio podjednako dobar pisac i pesnik. Ako postoji apsolutni sluh, postoji i apsolutni osećaj za jezik. Ako taj apsolutni osećaj za jezik nije imao Crnjanski, ne znam ko bi ga onda imao.



Koliko vam je kao autoru važno dublje značenje proznog toposa? Jer, baš kao što svoju posebnu priču ima vila Ahileon u „Velikom jurišu“, tako je u „Omami“ ima i Berlin, grad koji Crnjanski, zapravo „ne voli“...

Berlin je u ovom romanu isto tako važan junak koliko je to recimo i London u „Romanu o Londonu“ Miloša Crnjanskog. To znači da Berlin nije samo prostor po kome se junaci kreću, već neka vrsta bića koje poseduje specifično zračenje. Većina junaka u romanu su zarobljenici Berlina ne zato što ne mogu nigde da odu, već zato što ih Berlin čini takvim kakvim jesu – oni ne mogu da mu se odupru. I oni zato pate. A pate i oni koji su drugačiji, pate dakle, ličnosti koje se tom zračenju odupiru, zato što je to zračenje neljudski moćno. Ja lično, opet više volim borbu nego pokoravanje, malo ima i toga u ovom romanu.

Može li se na „Omamu“ gledati i kao na svojevrsnu posvetu Crnjanskovom romanu „Kap španske krvi“, ili je takvo učitavanje ipak prenategnuto?

Ako smatrate da može, to je zato što ste našli neku vezu između ta dva romana. Mene to raduje, zato što mislim da se dobri romani razlikuju od loših po tome što oni prvi znaju više od pisca koji ih je na napisao, a ovi drugi, tačno onoliko koliko zna i pisac. Drugim rečima, dobri romani imaju i one prijatelje koje stiču sami, a ne samo one koje im je namenio pisac. Biće da je „Kap španske krvi“ jedan takav novi prijatelj „Omame“.

Roman završavate potpuno neočekivano, veoma ličnom, intimnom pričom, koja naizgled nema puno veze sa junacima romana, ali pažljivom čitaocu je ipak jasno da nije u pitanju tek puki piščev hir...

Iako je od objavljivanja „Omame“ prošlo svega mesec dana, dobio sam već nekoliko komentara koji se tiču epiloga romana. I ono što je zanimljivo, to je da su ti komentari veoma protivrečni. Neki čitaoci su smatrali da je epilog suvišan i da bi roman bio bolji bez njega. Neki su opet pisali da je epilog antologijski, što znači da je kruna celog romana. Ja, naravno, vrlo dobro znam da je epilog romana sastavni deo priče i da bi ta priča bila drugačija da nema epiloga takav kakav jeste. Ali, lično, dozvoljam čitaocima da misle o epilogu različito, premda je očigledno da u toj razlici ima i nečeg zajedničkog. Ako su ljudi već imali potrebu da se izjasne o epilogu romana, to znači da je i jedne i druge on uznemirio. Ukratko, nisu ostali hladni dok su čitali te poslednje stranice romana. Neki bi ga zato odstranili, jer im nešto u njemu smeta; drugima je upravo to kraj kakav roman zaslužuje. Ja mogu samo da kažem da sam na tom delu romana ubedljivo najviše radio, da sam merio svaku reč i rečenicu i da sam izbacio dosta teksta, koji je sam po sebi dobar, ali sam se plašio da bi sam epilog mogao da bude predugačak. U svakom slučaju, meni je važno da epilog romana zrači, a to je bio slučaj i sa „Velikim jurišem“, gde je epilog romana takođe izazvao neke protivrečne utiske: neki su smatrali da je vrhunski, neki, opet da je suvišan. Uostalom, da budem baš potpuno otvoren, ja romane pišem od kraja, to jest ako me završetak ne fascinira, onda ga ni ne počinjem.

Autor: M. Stajić
Izvor: denvnik.rs