Slaviša Pavlović: Dučića su pokretale tajne

„Vaše delo je postalo svojina jednog naroda, vašim imenom se zaklinju pokolenja, ali kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja, htijući da izraze ono što je najlepše u njima dvoma i ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije i našli iste vaše reči.“



Ovako je svojevremeno Ivo Andrić pisao Jovanu Dučiću, čijem je burnom životu pisac Slaviša Pavlović (1982) posvetio roman „Himerina krv“ u izdanju Lagune. Na pitanje da li je posle dugogodišnjeg proučavanja života i dela glavnog junaka otkrio nešto nepoznato, ili veoma malo poznato, autor, za Novosti kaže:

„To što je malo poznato ili nepoznato, stalo je u 270 strana knjige, a meni kao piscu bilo je najteže da odaberem događaje u kojima ću najbolje prikazati ko je bio Jovan Dučić. Naravno, postoji i mnogo događaja koji nisu tačni, poput legende da je Dučić zgradu Ambasade Srbije u Budimpešti dobio od jedne grofice za zasluge u postelji. Zanimljivo je da je istovremeno imao mnogo prijatelja i mnogo neprijatelja, pa tako u periodu od nekoliko godina, dok Ivo Andrić piše hvalospev o Dučiću, a Džon Golsvorti ga naziva velikim pesnikom Evrope, Milovan Đilas piše da je njegova misao prostituisana misao hercegovačkog seljaka.“

U romanu ste se bavili mnogobrojnim Dučićevim ljubavnim avanturama. Čime je toliko privlačio žene, često udate?

Popularnost je veliki afrodizijak. Dučić je već u mladosti postao poznat, dok je s godinama ta popularnost bivala sve veća. Govorio je nekoliko jezika, bio dobro građen, šarmantan i kulturan, na dobrom položaju i odsedao u najboljim hotelima. Kasnije, kada je stekao reputaciju ljubavnika, žene su ga još više opsedale. Naravno, on nije bio imun, naprotiv. Voleo je žene, posebno zauzete – teško dostupne, što mu je verovatno bio izazov. Nije se zadovoljavao nečim običnim, jednostavnim, nego su ga upravo pokretale tajne, koje su neretko bile i izvanredno nadahnuće za izuzetnu ljubavnu poeziju koju nam je ostavio.

Intrigantna je jedna epizoda iz 1925. koja je kulminirala tučom u ministarskom kabinetu...

Milutin Jovanović, takođe srpski diplomata, podmetnuo je aferu Dučiću u Švajcarskoj, kada je pesnik optužen da je otac deteta izvesne gospođice Vogel. Dučić je dokazao na tamošnjem sudu da je to neistina, s obzirom na to da je dete rođeno u junu, a Jovan je tek u januaru došao u Ženevu. Međutim, pored naših i evropskih listova, skandal je bio toliko veliki da su o njemu pisali čak i afrički mediji. Jovan je premešten u Egipat, ali kada je došao u Ministarstvo inostranih dela, susreo se sa Jovanovićem. Izbila je tuča, u kojoj je Milutin ostao da leži na podu, krvavog nosa. Dok su mu pružali pomoć, Dučić je izgovorio da Jovanović treba da mu bude zahvalan zbog batina, jer će ga istorija zapamtiti samo zbog toga što ga je tukao veliki pesnik. I bio je u pravu.

Na Dučićevu poeziju, ali i njegov život, izgleda da je najjači utisak ostavila Jovanka Todorović, koja je inače bila udata?

Godine 1908. u Beogradu, Dučić je upoznao Jovanku, koja je već imala dvoje dece. Ljubav je ubrzo buknula, a Jovan je u tom periodu napisao „Pesme ljubavi i smrti“. Nesrećni muž nije uopšte sumnjao u porodičnog prijatelja koji ih je često posećivao. Iz te tajne veze, rodio se i „njihov“ sin Jovica. Čak je i Dučić, na rođendanu dečaka, održao besedu u kome je rekao da dete liči na oca. Međutim, posle nekoliko godina, Jovanka je mužu priznala neverstvo i napustila ga. Kada je veza postala slobodna, ljubav je nestala. Ona je kasnije postala popularna glumica, udala se za Vladimira Dvornikovića, dok je nesrećni Jovica, još u mladosti, izvršio samoubistvo.

Svog junaka predstavili ste i kao vatrenog patriotu, koji je rodoljubivi žar nosio od mladalačkih dana.

Mnogi ljudi tokom života promene navike, ukus, pa čak i ideologije. Jovan Dučić kao mladi učitelj i kao ostareli proslavljeni pesnik i diplomata, nimalo se nije promenio kao borac za slobodu svog naroda. Otuda i njegovo delo „Verujem u Boga i srpstvo“. U mladosti je hapšen zbog rodoljublja, a poslednje dane života u Americi proveo je boreći se za istu ideju. Bio je fasciniran Njegošem i carom Dušanom, a jedino dramsko delo koje je napisao „Krunisanje Dušanovo“, nažalost, nije u potpunosti sačuvano. Naravno, moramo shvatiti da je živeo u vreme kada je srpstvo bilo izuzetno ugroženo, naročito u Bosni i Hercegovini, a njegov san da rodno Trebinje bude srpsko nije dugo potrajao posle Velikog rata, s obzirom na to da je u trenutku njegove smrti grad bio u rukama ustaša.

Veoma su zanimljivi i Dučićevi kafanski susreti i druženja sa Skerlićem, Nušićem, Rakićem, Slobodanom Jovanovićem, Šantićem...

Dučić je odrastao sa Šantićem u Mostaru. Posebno je prijateljstvo dva velika pesnika, koji su potpuno različiti. Šantić nije mogao iz Mostara, dok je Dučić jedva čekao da upozna novi grad, jezik i zemlju. Kada je Skerlić u pitanju, svi su strahovali od njegovih kritika, osim Dučića, koga je redovno hvalio.

U svom testamentu, napisanom pred Drugi svetski rat, Dučić kao izvršioce svoje volje, između ostalih, navodi svoje najbolje prijatelje: Slobodana Jovanovića, vladiku Nikolaja i Vladimira Ćorovića. Zahvaljujući Nikolaju, sačuvane su mnoge Dučićeve pesme napisane u Americi. Zanimljivo je da je vladika Nikolaj bio urednik Sabranih dela Jovana Dučića objavljenih 1946. u Čikagu.

Duka, kako su ga prijatelji zvali, bio je prvi srpski ambasador. Kakav je trag ostavio u diplomatiji?

Izuzetan. On je i postao prvi ambasador u našoj istoriji upravo zbog uspešnog sporazuma sa Italijom. Do tada, imali smo samo otpravnike poslova. Međutim, kada govorimo o diplomatiji, pored spoljnopolitičkih uspeha, njegovi kulturni uspesi na tom polju su izuzetni. On je otvorio vrata jednoj, do tada maloj književnosti, da uđe u svet. Postao je jedan od najbitnijih članova PEN-a. Kao pesnik je bio uspešan širom sveta, a i sam je prevodio mnoge naše pesnike na jezike zemalja u kojima je radio, pa su, zahvaljujući njemu, Bugari čitali pesme jednog Šantića još pre balkanskih ratova.

Iz Dučićeve diplomatske misije u Rimu pominje se i njegov odnos sa Musolinijem?

Kada je Musolini u pitanju, kao i svaki diktator, sa njim nikome nije bilo lako. Međutim, ni on nije odoleo Dučićevom šarmu, iako je do njegovog dolaska u Italiju srpske diplomate smatrao neprijateljima. Čak je čitao i njegovu poeziju, a Jovan u svom dnevniku kaže da mu se čini kako je Musoliniju bilo iskreno žao kada mu je saopštio da napušta Rim.

Razgovarao: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti