Slavenka Drakulić: Život s Ajnštajnom i teorija tuge

Mileva Marić je imala sreće što je njen otac u to vreme bio spreman da finansira njene studije u Cirihu, ali psihički slom koji je doživela kao Ajnštajnova supruga udaljio ju je od nauke.

Već i sam naslov knjige Slavenke Drakulić „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“ upućuje na to kakav je bio život supruge Alberta Ajnštajna, ali ne samo njen već i uopšte položaj žena na početku 20. veka kada nisu mogle da se školuju. Autorka romana kaže da ovo drugo nije razlog zbog kojeg ga je pisala, ali da je dobro ukoliko čitaoce podseti na to koliko je položaj žena bio različit pre samo sto godina.

„Ostavimo sad po strani to da nisu imale pravo glasa, pravo na razvod, nasleđivanje i slično, ali, na primer, u ženskoj gimnaziji u Zagrebu, gde je Mileva neko vreme išla u školu, nije bilo kabineta za fiziku. Šta će ženama fizika? Njen otac je morao da dobije specijalnu dozvolu ministarstva kako bi mogla da pohađa nastavu u muškoj gimnaziji. Uz to je Mileva, zapravo, imala sreće. Njen otac je podržavao školovanje svojih dveju kćeri, pogotovo Mileve, uvek odlične učenice i posebno nadarene za matematiku. U vreme kad je bio običaj da se ženska deca ne školuju dalje od ondašnje osnovne škole, on je bio spreman da finansira njene studije u Cirihu gde je bila jedina studentkinja. Politehnika u Cirihu zaposlila je profesorku, mislim, tek 1986, toliko je konzervativna bila ta institucija“, kaže Slavenka Drakulić.

Jeste li osećali bunt dok ste pisali o ženi koja pristaje na muževljeve uslove tipa „prestaćeš da mi se obraćaš ukoliko ja to zatražim“?

Moram reći da ovo Albertovo pismo napisano 1914. godine, ali otkriveno tek tridesetak godina posle njegove smrti, objašnjava prilično toga o njihovom odnosu i rastanku. Pismo je neverovatno, obraća joj se kao sluškinji i iz njega je vidljivo da među njima nema više ničega i da on samo gleda kako bi je se rešio. Tada je već bio zaljubljen u svoju sestričnu Elzu i želeo je da bude s njom, a Mileva i deca bili su mu teret. No treba imati na umu i vreme u kojem su živeli i položaj muškarca. Albertu je konačno krenulo, dobio je profesuru u Berlinu koju je želeo, objavio je teoriju relativiteta, postajao je sve poznatiji i sve to ga je promenilo. U tom smislu, njegovo pismo Milevi koliko god bilo okrutno – nije bilo izuzetno za muškarca toga vremena.

Da li Vam je bilo teško da uđete u kožu Mileve Ajnštajn, ili ranije Fride Kalo i Dore Mar, s obzirom na kompromise koje su pravile sa partnerima na štetu svoje karijere?

Meni nije bilo zanimljivo da su se odrekle karijere zbog muškaraca. Dora Mar je zaista prestala da se bavi fotografijom kad je srela Pikasa, ali Frida se nije odrekla slikanja. Mileva se takođe nije odrekla karijere zbog Alberta. Njoj se dogodilo, po mom mišljenju, nešto drugo što ju je odvratilo od nauke, doživela je psihički slom. Njih tri veže život s genijima, izuzetnim ličnostima kakve su i same bile. Želela sam da opišem odnose dveju kreativnih, nadarenih osoba, kako to izgleda izbliza i zašto žena često ispadne gubitnica. Inače mi se čini da su geniji u bilo kom području poput ljudoždera, da „konzumiraju“ sve oko sebe, čak i najbliže osobe i žrtvuju ih svom interesu. Pikaso je najbolji primer za to. Ali pitanje je mogu li uopšte drugačije.

Priča se da bi Vaša sledeća junakinja mogla biti Kamij Klodel, Rodenova učenica?

Nemam nameru da nastavim ovu seriju, ali naravno da je Kamij Klodel odličan primer odnosa dvoje genijalnih umetnika. On je bio etabliran, a ona njegova učenica. Nije se usudio da ostavi ženu, a ona je, razočarana, prestala da radi i pala u depresiju pa ju je porodica, zapravo brat, pesnik i diplomata Pol Klodel, zatvorio u ludnicu da ih ne sramoti. Genijalna vajarka život je završila u ludnici. Ili Klara Šuman, najbolja pijanistkinja svoga vremena koja se nije usudila da komponuje, jer „to žene ne rade“. Ima takvih primera, nažalost, koliko hoćete.



Ukoliko biste birali takvu heroinu našeg vremena da li biste je uopšte pronašli?

Mislite, da li i danas ima takvih slučajeva odustajanja od karijere, od sebe? Sasvim sigurno ima, jer da nema, ne bi se čitateljke mogle toliko identifikovati sa ovim istorijskim ličnostima. Svaka žena koja ima porodicu i karijeru prisiljena je neprestano da pravi kompromise. Danas manje nego juče, ali ipak se od žene očekuje da se posveti porodici više od muškarca.

Pritom, čak i danas, u novim okolnostima, govorimo o nasilju prema ženama, o neopatrijarhatu?

Nekada smo svi verovali u bolje sutra, generacije su odgajane na uverenju da u budućnosti može biti samo bolje, nikako gore. Nedavni ratovi na ovim prostorima, a i mnogo toga drugoga nas je naučilo da je moguće ići nazad, ili dva koraka napred a jedan nazad, da je sve moguće. Možemo to nazvati neopatrijarhatom, mada patrijarhat nije nikada nestao. U bivšoj Jugoslaviji žene su bile zakonski emancipovane, što je bila velika stvar, ali su patrijarhalni odnosi vladali kod kuće. Svakom je nacionalizmu, pa tako i ovom današnjem, cilj zavladati ženskim telom i naterati je da rađa kako bi se „rešio“ demografski problem. Na to se, traženjem zabrane abortusa, nadovezuje crkva, tako da živimo u skladnom braku tradicionalnih i religijskih vrednosti koje bi da žene vrate u doba pre Mileve. Građanske su se vrednosti usput izgubile, pojeli su ih ideologija, korupcija i strah.

Vi ste jednom rekli da demografske probleme ne mogu rešiti crkvene propovedi. Da li Vas je iko ozbiljno shvatio?

Niko nije ozbiljno shvatio ni mene, ni bilo koga ko govori o tome da ni crkva ni država ne mogu rešavati demografski problem pukim obećanjima, niti uspostavljanjem ministarstva. U Hrvatskoj je problem veliko iseljavanje, potraga za boljim poslom ili za poslom uopšte. Zar bi ljudi odlazili u nepoznato kada bi postojali pristojni uslovi za život u njihovoj zemlji?

Autorka ste knjige „Kako smo preživeli komunizam“. A kako preživeti kapitalizam?

Istočna Evropa kao da se poslednjih nekoliko godina konačno probudila iz sna o boljem životu u demokratiji i kapitalizmu. Bili smo naivni kad smo poverovali da će se zaista sve promeniti nabolje. Demokratija je ispala demokratura, kako je govorio Predrag Matvejević, a kapitalizam je okrutniji nego što smo uopšte mogli zamisliti, da o nepravdi i socijalnom raslojavanju i ne govorimo. Osim toga, i u zemljama članicama EU mi smo ipak građani drugog reda. Kad samo pomislite da nam prodaju manje vrednu hranu, na primer nutelu pod istom etiketom i jednako skupu. To je vrhunac cinizma. Da, svakako bi vredelo napisati kako smo preživeli tranziciju, a smejali su se samo neki, oni koji su se obogatili privatizacijom i lopovlukom svake vrste.

Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika
Foto: Roko Crnić