Slatka, uvrnuta i možda lažna priča o srcu Persija Šelija

Uobičajena priča glasi kako je bura uništila Don Huana, ali okolnosti su bile nejasne i ima mnogo teorija zavere. Jedna od njih ima veze sa njegovim srcem: Šelijeva žena, Meri, autorka „Frankenštajna“, navodno ga je čuvala u fioci svog pisaćeg stola 30 godina. Ali jedan redak članak star 125 godina navodi na zaključak da je zapravo sačuvala njegovu jetru. Koja je prava istina o jednoj od najslađih i najbolesnijih ljubavnih priča u istoriji?

Jedna od zanimljivijih teorija ima veze sa piratima. Pogrešno su procenili da Šelijev brodić vredi više nego što zaista vredi i napali su ga u potrazi za bogatstvom. Po drugom objašnjenju, Šeli je ubijen iz političkih razloga. Ima dokaza da ga je država želela mrtvog; u kući koju je zakupio, Plas Tan-Ir-Alt u blizini obalskog gradića Portmadog u severozapadnom Velsu, navodno ga je tokom noći napao čovek koji je možda bio tajni agent. Šeli je takođe dugovao kiriju svom gazdi, Vilijamu Madoksu – možda je baš on organizovao riskantno ubistvo na pučini, kažu neki. Edvard Džon Treloni, romanopisac i avanturista koji je bio dobar Šelijev prijatelj preneo je navodnu samrtnu ispovest jednog italijanskog ribara koji je rekao da se zario u Šelijev brodić sa namerom da ga opljačka, što mu nije pošlo za rukom, jer je Don Huan prebrzo potonuo. Drugi kažu da je Šeli bio loš kormilar i možda je za svoju smrt sam kriv. I na kraju, njegova smrt je možda bila ispunjenje proročanstva. Baš pre nego što je umro rekao je da je video svog dvojnika, što je predskazanje propasti.

Don Huan je pronađen oko deset milja od obale sa velikom rupom na boku, što ukazuje na to da se u njega zaista zarilo nešto ogromno. Čudno je da čamac za spasavanje nije upotrebljen. I većina žrtava bile su potpuno odevene, čak su još uvek bili u čizmama. Edvard Elerker Vilijams, britanski pomorski oficir i jedan od dvojice drugih Engleza na brodu sa Šelijem nađen je poluodeven i bez jedne čizme. Voda je donela Šelijevo telo do obale. Po rečima Trelonija, „lice i šake, i delovi tela koji nisu bili zaštićeni odećom, bili su bez mesa“. U skladu sa zakonima o karantinu, Šeli je kremiran na plaži. U previktorijansko vreme bio je običaj da žene ne prisustvuju sahranama iz zdravstvenih razloga, tako da Meri nije bila prisutna. Mada, čuvena slika Luja Eduarda Furnijea, „Sahrana Persija Šelija“, koja opisuje njegovo telo kako gori na pogrebnoj lomači na plaži, prikazuje Meri kako kleči na levoj strani.

Šelijev pepeo pokopan je na Protestantskom groblju u Rimu. Na grobu je napisano nekoliko stihova iz Šekspirove „Bure“ koje izgovara Arijel: „Smrtne mu delove menjaju ti vali/U nešto tako divno, dragoceno.“ Ali Šelijevo srce nije tamo. Po svemu sudeći, dok mu je telo gorelo na plaži, Treloni je gurnuo ruku u vatru i zgrabio još neoštećeno srce. Predao ga je Meri koja ga je uvila u papir na kome je Šeli napisao, i stavila ga u fioku, gde je ostalo 30 godina, dok na kraju nije pokopano zajedno sa sinom Šelijevih, Persijem Florensom Šelijem. Ali u jednom opskurnom članku iz Njujork tajmsa piše da je Treloni možda zgrabio Šelijevu jetru, a ne srce. Ovaj članak se poziva na neki drugi članak iz Londonskog Ateneuma, koji se opet poziva na ekspertsko mišljenje nekoga iz milanskog krematorijuma: „Pošto je srce šuplje, ono lako izgori, dok je jetra najkompaktniji unutrašnji organ i otporna je na jaku toplotu“. Štaviše: „Šelijeva jetra bila je zasićena morskom vodom, zbog čega je bila još manje zapaljiva nego inače“, ističe se u članku iz Tajmsa.

Završava se predlogom da anatomski ekspert „dobije dozvolu da ispita navodno srce da bi se naučno utvrdilo da li su voljeni ostaci zaista pesnikovo srce ili jetra, koji su mu podjednako bili važni dok je živeo, i oba se i dalje moraju smatrati podjednako važnim“.

Autor: Džastin Nobel
Izvor: funeralwise.com
Prevod: Borivoje Dožudić