Simonida Milojković: Da bih došla do dobre priče, često gurnem glavu tamo gde pametan ne bi ni levu nogu

Autorka najčitanijih romana na našim prostorima govori o radu na poslednjoj knjizi, privlačnosti zla i svom iskustvu s ljudima podložnim satanizmu. I njen život bogat je događajima, a mir je našla u pravoslavlju.

Književnost Simonide Milojković davno je sinonim za bestselere kakvi se čitaju u svetu. Od „Grabljivice“ koja je šokirala čitaoce svetom prostitucije, preko „Ljubavi u doba kokaina“, Milojkovićeva je hrabro ušla u tamne ulice i sobe gde borave oni na ivici života. Poslednjom knjigom otišla je najdalje, a svi bi trebalo da je pročitamo.

U novom romanu uvodite nas u svet sekti na domaćem terenu. Većina Vaših knjiga je zasnovana na istinitim događajima. Jeste li imali neka iskustva sa sektama ili poznajete ljude koji su upali u tu strašnu priču?

Nažalost, to se desilo u mom najbližem okruženju. Dvadesetdvogodišnji mladić, sin mog druga, mesecima nije napuštao kuću. Skoro danonoćno je sedeo pred kompjuterom. Jadni roditelji su se sekirali jer su smatrali da je zavisnik od video-igrica. Ali zlo je bilo mnogo veće. On je preko društvenih mreža postao žrtva satanističke sekte, sa čijim vođom i članovima je svakodnevno održavao kontakt. Skok u smrt sa devetog sprata stana u kojem je živeo sa roditeljima jeste zadatak koji je dobio. Na nesreću, izvršio ga je uspešno. Beživotno telo sina jedinca mojih prijatelja pronađeno je na pločniku ispred zgrade.

Kako izgleda mehanizam regrutovanja?

Trinaestogodišnja devojčica, ćerka moje drugarice, dobijala je zadatke preko društvene mreže: svakodnevno se molila sotoni, povredila je svog do tada voljenog psa, urezivala žiletom po svojoj koži obrnute krstove i pentagrame, a poslednji zadatak je bio da na Veliki petak skoči sa simsa svog stana na četvrtom spratu. Zahvaljujući pribranosti komšija i njene majke, do tragedije nije došlo, ali je devojčica nakon toga opsesivno pokušavala da izvrši samoubistvo svim dostupnim sredstvima. Nakon godinu i po dana lečenja u duševnoj bolnici spas je našla u jednom manastiru. Danas je oporavljena i psihički uravnotežena učenica srednje škole.

Ima li starijih ljudi koji upadaju u sekte?

Priča moje sredovečne prijateljice nema srećan kraj. Žrtva nju ejdža obesila se u svom stanu. Oduvek je pokazivala interesovanje za onostrano: horoskopi, numerologija, posete gatarama, šamanima, lažnim hodžama, nošenje talismana i zapisa. Radoznalost ju je dovela do meditacije. Ta tehnika joj je omogućila da – kako je govorila – komunicira s anđelima. Ta „svetlosna bića“ davala su joj uputstva za život. Bili su to njeni duhovni vodiči koji su je odveli u smrt. Nakon svih ovih slučajeva rešila sam da se upoznam sa sektama i napišem roman „U zagrljaju princa tame“.

Vaše teme otvaraju oči roditeljima i društvu u celini. Zašto zlo zavodi, ima lepo lice i kako prepoznati šta se krije ispod luciferijanske privlačnosti?

„Čudnovato je to kako je ono što je dobro dosadno, a kako je zlo zanimljivo“, rekao je Alister Krouli, tvorac savremenog satanizma. Satanizam je najprivlačniji tinejdžerima. U tim godinama svi smo pomalo buntovni, odupiremo se roditeljskom i svakom drugom autoritetu, nastojeći da izgradimo svoj ego. Osnovni zakon Alistera Kroulija glasi: „Čini šta hoćeš i neka ti to bude jedini zakon“. Ta prividna apsolutna sloboda privlači mlade. Ali Kroulijev zakon je i ovo: „Čovek ima pravo da ubije one koji mu ograničavaju ta prava“. Istiniti junaci knjige „U zagrljaju princa tame“ to i čine: i ubistvo i samoubistvo. Kasno shvataju da je apsolutna sloboda zapravo ropstvo.

Ne samo što o tome pišete vi ste vrlo aktivni u borbi protiv sekti. Kako to izgleda na terenu?

Skoro godinu dana volontiram u Organizaciji za stabilizaciju mladih „Zid“, čiji je predsednik Dimitrije Pastuović, čovek koji duže od dvadeset godina spasava ljude iz sekti. Kao volonter često razgovaram sa ljudima koji su još u sektama i koje hrabrimo da izađu, ali i sa onima koji su uspeli da se spasu pa danas savetuju žrtve kako da izađu iz te sobe bez vrata i prozora. Roman „U zagrljaju princa tame“, u izdanju Lagune, nastao je na osnovu ispovesti tih ljudi. Cilj je da upozori na opasnost koja je poslednjih godina postala masovna.

Droga, prostitucija, iskorišćavanje ženskog tela, teme su ostalih Vaših visokotiražnih knjiga. Da li Vam je lako to da opisujete?

Puštam junake svojih knjiga da sami govore o svom životu. I psihički i fizički je teško opisivati te scene. Često me, dok radim, boli želudac, osećam pritisak u grudima i knedlu u grlu. Ali cilj je da čoveka koji pročita roman odvratim od tog zla. A to je vrednije od bola u stomaku i suza u očima. U poređenju sa romanom „U zagrljaju princa tame“, istraživanje za prethodne romane mi dođe kao godišnji odmor.

I Vaš život mogao bi da bude roman. Radili ste u kafani, kockarnici, postali novinarka, tekstopisac, da biste na kraju postali autorka najčitanijih knjiga na ovim prostorima i predavač o štetnom uticaju droge. Hoćete li napisati svoju autobiografiju?

O svačijem životu može da se napiše knjiga i snimi film. Moj život jeste buran i interesantan zato što sam radoznala, hrabra i pomalo luckasta. Da bih došla do dobre priče, često gurnem glavu tamo gde neko pametan ne bi ni levu nogu.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Ljilja Jorgovanović
Izvor: kurir.rs / Lena
Foto: Emil Čonkić