Satira i politika u književnosti, crtice sa Festivala pisaca

Satira u književnosti, životu, na marginama ili u epicentru. Priča o satiri danas, satiri nekad i sad, duhovitosti između eskapizma i načina gledanja na stvari bila je tema jedne od tribina na Festivalu pisaca, održanog od 20. do 24. marta, a govorili su Aleksandar Baljak, Marko Vidojković, Igor Marojević.



Po rečima čuvenog aforističara Aleksandra Baljka, satira je, naravno, neodvojiva od vremena u kome nastaje: „Na svoj način mu se prilagođava. U vreme Broza, jednopartijskog sistema i cenzure - doduše, cenzure ima i danas - imala je drugačiji status.“

Baljak dodaje da, ako bismo poredili negdašnje sadašnje vreme - postoji velika sličnost.

„Jedno vreme smo imali iluziju da su se mediji otvorili, da može otvorenije da se govori, a onda se ponovo vratilo vreme cenzure i priče o vođi. Neverovatno je da mi to danas ponovo doživljavamo; svi moji aforizmi napisani o Miloševiću i Brozu danas su ponovo aktuelni. To nisam ni sanjao. Još nam danas Brozovo vreme u kvalitativnom smislu dođe kao san. Ovo u čemu smo poprimilo je razmere farse i groteske. Imamo vođu i one oko njega koji su se pretvorili u karikaturu. To, doduše, olakšava rad karikaturistima i satiričarima. Život koji živimo inspirativan je za satiru. Knjige satire su drugo pitanje. One se slabo objavljuju, mali su tiraži… Ali postoji internet. Na Tviteru imam preko 11.000 pratilaca a to je zapravo ostvarenje onoga o čemu svaki pisac sanja; da ima direktan kontakt sa ljudima koji vole ono što pisac piše. Pitanje društvene pobune je druga tema. Nisam sklon da o satiri govorim, što mnogi čine, kao o nečemu što ima zadatak da menja društvo. Književnost nema te zadatke, nema ni satira. Satira jeste kritička književnost, samo, ako će nešto da se promeni, promeniće se, ali ne može pisac da piše sa namerom - onda je to loša književnost. Najbolja kritika deluje iz drugog, trećeg plana. Sve što je prst u oko zapravo nema efekat.“

Upitan šta je naš ključni problem Baljak je odgovorio aforizmom: „Naš problem je što smo poniženi, a nismo uvređeni“.

Poznati pisac Marko Vidojković je, između ostalog, istakao da su satira i karikatura danas zapravo jedino mesto pobune.

„Nedemokratičnost režima učinila je da satira postane poslednja odbrana čoveku da bi sačuvao ideju i svest o tome šta je normalno, a šta nije. Dakle, satiričari se u ovom trenutku na duhovit način bave time koliko je sve oko nas nenormalno… ovo je zapravo vreme nenormalnosti. Gotovo nijedna komponenta ne funkcioniše kako bi trebalo u normalnom društvu. Možda i niko od nas koji se satirom bavimo takođe nije normalan zato što čačkamo mečku jer je jasno da protivnik nije nimalo naivan. Iako mora da glumi demokratiju, vrlo temeljno radi na uništavanju demokratije, slobode medija, uništavanju svih koji ne misle kao on i koji ga ne dižu u zvezde. Da li je satira ventil… jeste mogućnost da nezadovoljni ljudi imaju neki ventil, ali mislim da vlast ne razmišlja tako. Baš njih briga da l’ narod ima ventil, oni imaju ideju da državu dovedu do jednopartijskog sistema, a vrlo smo blizu. Moje bavljenje političkom satirom rezultat je moje unutrašnje potrebe da ne pristajem da ćutim.“

Najnoviji roman Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ (Laguna) osvojio je čitaoce, beleži velike tiraže. Govoreći o tom svom delu i njegovom naslovu, Vidojković je rekao:

„To je partizanski satirični roman. Naslov je upućen komunistima iz ugla nekog ko je rođen 1975. godine, ko je u Jugoslaviji vaspitavan na određeni način a onda se sa mojih 14, 15 godina sve preokrenulo. Neko ko je stariji je možda mogao da očekuje tako nešto, ali moja generacija i ovi nešto mlađi, mi smo potpune žrtve tog sistema koji je prvo imao u sebi neku rigidnost, a onda se samouništio, a iste te komunjare koje su upropastile Jugoslaviju preodenuli su se u nacionaliste preko noći i zavladali ovim prostorom lično profitirajući. Tako da, baš im hvala na tome.“

Opasku da porastom dostupnog broja informacija satira, kao i celokupna književnost, gube značajniji uticaj izneo je pisac Igor Marojević dodajući:

„Ali to je i dobro: imale su uticaj onda kada je oruđe vlasti protiv kritičkih izraza bilo da pošalju autora u zatvor, logor ili pod zemlju. Odavno je već ignorancija glavno oruđe vlasti protiv ma kakvog kritičkog iskaza. Tome pogoduje i pominjana hiperinflacija podataka puštenih u etar, usled koje se ignorisana knjiga ili šta god što je marginalizovano može videti još manje. Međutim, porast informacija može da bude i plodotvoran: u ovoj i sličnim, ali i nekim razvijenijim državama, internet je bezmalo jedini nekontrolisan i pluralistički prostor. Stoga očekujem da će se neizbežnim sazrevanjem i uvećanjem korišćenja interneta okolnosti realno popraviti.“

Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Danas